Дело

БРаЋА карамазови 99 — Свети Дух у виду голубијем? — Оно је свети Дух, а ово је Светодух. Светодух је друго, 'он може и као друга нека птица сићи: неки пут као ластавица, неки пут као чешљугарка, а неки пут као сеница. — А како га разликујете од сенице? — Говори. — А како говори, каквим језиком? — Човечијим. — Па шта вам говори? — А ето данас ми је објавио да ће ме будала посетити и да ће којешта питати. Много, мноче, знати желиш. — Страшне су речи ваше, преблажени и пресвети оче, махаше главом калуђерак. Али у бојажљивим очицама његовим опази се и неко неповерење. — А видиш ли дрво ово ? — запита га отац Терапонт, поћутавши. — Видим, преблажени оче. — Како ти мислиш то је — брест, а за мене је то друга прилика. — А каква? — ћуташе у узалудном очекивању монах. — То бива ноћу. Видиш ове две гране? То у ноћи Христос руке к мени пружа и тим рукама мене тражи, ја јасно видим и дрхтим. Страшно, о, страшно! — А што да је страшно, кад је сам Христос? — Па зграбиће ме и узнети. — Зар живог? — Па у духу и слави Илијиној, зар ниси слушао? Загрлиће ме и однети... >t> Премда се Обдорски монах после овог разговора вратио у указану му ћелијицу, код једнога између братије, и то чак у доста јакој недоумици, али срце му ипак несумњиво нагињаше више оцу Терапонту, него оцу Зосими. Обдорски монах беше пре свега за пост, а за таког великог испосника, као отац Те рапонт, не би било никакво чудо „да и чудеса виђа“. Оно истина, речи његове, као да беху малко и несмислене, али Господ зна шта се управо у њима крило, у тим речима, а од свих за Христом закетих и јуродивих чују се и мало друкчије речи и поступци. Причкинутом пак ђаволовом репу он је готов био од срца и са задовољством поверовати не само у преносном, него *7