Дело

250 Д Е Л О си — мала бара, ал — здраво удара. — А тебе, вели, треба у покорности држати. — Ах ти, ти црна, рекох, кустуро, зар још ти неког да учиш! — Ја, вели, ваздух чист испуштам, а ти нечист. — А питај, рекох, сву господу официре, да ли је нечисти ваздух у мени, или какав други ? И тако ми то од самог оног времена у души седи, да ономад, седим ја ево овде, као сад, и видим где уђе онај исти ђенерал, што је о Ускрсу овамо долазио: шта је, кажем ја њему, ваше превасходство, може ли благородна дама слободан ваздух испуштати ? — Ама, одговори он, на вама би требало одушку, или врата отворити, баш стога, што у вама није ваздух свеж. Но, и сви тако! И шта им смета мој ваздух? Од мртвих још и горе смрди. Ја, рекох, ваш ваздух не кварим, него ћу ја ципелице наручити, па ћу отићи. Браћо, соколови моји, не корите мајку рођену! Николаје Иљићу, брате мој, ако ти ја нисам угађала, онда ти нико угађао није, а ето сад ми је сва радост, кад ми Иљушица дође из школе и воли ме. Јуче ми јабучицу донео. Опростите, рођени, опростите, соколови, мајци рођеној, опростите ми самој самораној, само не знам што вам је мој ваздух тако одвратан постао! И јадна полудела се наједаред горко заплака, сузе јој бризнуше као киша. Штабски капетан јој нагло прискочи. — Мамице, мамице, слатка моја, доста, доста! Ниси ти сама. Та сви те воле, сви те обожавају! — И он јој поче љубити .обадве руке и нежно је поче гладити по лицу својим шакама. Узевши салфет, он јој поче наједаред брисати са лица сузе. Аљоши се чак учини да и њему ударише сузе. — Но, јесте л’ видели? Јесте л’ чули? — некако се наједаред јаросно окрену он њему, показујући руком на јадну слабоумницу. — Видим и чујем, — промрмља Аљоша. — Тата, тата! Па зар ти с њиме... Остави га, тата! викну наједаред дечко, приподигавши се на својој постељици и зажареним погледом гледајући у оца. — Ама оканите се већ једаред тих пајацлука, тих ваших глупих измотавања, која никад ни до чега не доводе!... сасвим озлојеђена викну му још једнако из оног угла Варвара Николајевна. Сад чак још и ногом лупну. Сасвим разложно изволевате се у овај мах тако јако љутити, Варвара Николајевна, и ја ћу вас нагло задовољити. А сад капицу своју метните на главу, Алексије Фјодоровићу, а ја ћу качкет узети — и хајдмоте. Треба да вам једну озбиљну