Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 251; речцу кажем, али то изван ових зидова. Ето, та еедећа девојка — то је кћи моја, Нина Николајевна, заборавих, вам је представити, — анђео Божји у телу... који је к смртнима слетео... акосамо можете то схватити... — Просто се сав стреса, као да га је дрхтавица обузела, — настављаше негодујући Варвара Николајевна. — А ето та, што ме сад ножицом гази и што ми је пребацила отоич да сам пајац, — то је такођер анђео Божји у телу,. а имала је право, што ме је тако назвала. Хајдмоте, Алексије Фјодоровићу, треба свршити... Па, зграбивши Аљошу за руку, он га изведе из собе право. на улицу. VII И на чистом ваздуху. — Ваздух је чист, а у мојим дворима ни најмање није свеже;. чак у свима смислима. Да се прођемо, господине, понајлак. Веома бих хтео да вас заинтересујем. — Ја бих и сам имао са вама некакву необичну ствар, примети Аљоша, — па само не знам како да почнем. — Како ја не бих знао, да ви имате некакав посао са мном? Та ви без посла никада у моју кућу не бисте ни завирили. Или сте ви збиља само за то дошли, да се на мог малог потужите?’ Та то би било просто невероватно. Него збиља, о. мом синчићу: ја вам тамо нисам могао све објаснити, а овде ћу вам сад сву ту сцену описати. Видите ли, омут је био гушћи још пре недељу дана — ја то о мојој брадици говорим; јер они су то моју браду омутом прозвали, у главном школска деца. Но, ето вам, чупа ме тада ваш братац, Димитрије Фјодоровић, за браду, ни за што: побеснео, наишао бес на њега, а ја му баш у тај мах пао под руку, извукао ме из механе напоље; у тај мах баш су деца ишла из школе, а с њима и Иљуша. Кад ме дете опази у таквом изгледу, оно полете к мени: „Тата, — виче дете,- — тата!“ Па се хвата за мене, грли ме, хоће да ме отме, виче мом злотвору: „Пустите, пустите, то је тата мој, тата, — опростите му“, — баш тако виче: „опростите"; па ручицама и њега зграбио, па му руку, баш ону исту руку његову, љуби... Сећам се какво му је у оном: тренутку било лице, нисам заборавио, нити ћу икад моћи заборавити !...