Дело

254 Д Е Л О што су га, после оног догађаја, сви другови у школи почели исмевати спомињући му омут, Деца су у школи свет немилосрдан: за себе су анђели Божји, а заједно, нарочито у школама, врло су често немилосрдни. Кад га почеше дирати, у Иљуши -се пробуди благородни дух. Какав обичан дечко, какав слаб син, тај би се смирио, свог би се оца застидео, а овај за свог оца сам на све скочио! За оца и за истину, за правду. Јер, шта је он тада издржао, кад je вашем брату руке љубио и викао му: „Опростите мом татици, опростите мом татици", — то само један Бог зна и ја. И ето тако деца наша — то јест не ваша, него наша, деца презрених, али благородних сиротана, дознају за правду и истину на земљи још у својој деветој годиници. Богати су далеко од тога: они у току целог свог века неће испитати такву дубљину, а мој Иљуша је већ у оном једном тренутку, кад му је руке љубио, он је у том једном тренутку сву дубљину постигао: ушла је у њега та истина, млатнула га је и утукла га је за навек, — ватрено и опет као ван себе изговори штабски капетан и при том удари својом десном песницом у леви длан, као да је хтео очигледно да покаже, како је његовог Иљушу утукла „истина“. „Тог истог дана, — настављаше капетан, — био ми је у грозници, сву ноћ је бунцао. Целог тог дана мало је са мном говорио, чак је сасвим ћутао, али ја сам приметио: гледа, гледа ља мене из прикрајка, а већином се нагиње на прозор и прави се, као да учи лекције, а ја видим да њему нису лекције у памети. Сутра сам се био напио, па се слабо шта сећам, — погрешио сам, од жалости. Мама нам такођер тада поче плакати, — маму ја врло волим, — а ја сам се тада од тешке жалости нашљемао, за последње паре што сам их имао. Ви мене, господине, немојте презирати: код нас у Русији су пијани људи најбољи. Најбољи су вам људи код нас — и најпијанији. Еле, лежим вам ја, Иљуше се тога дана слабо и сећам, а тог су му се дана из јутра почела деца у школи ругати: „Еј, омуте, — вичу му, — твог су оца за омут из меане вукли, а ти си поред њега трчао и молио за опроштење". Кад би трећи дан, он опет дође из школе, гледам у дете, не могу да га познам, колико се променио у лицу, сав побледео и потавнио. Шта ти је, — рекох. Он ћути. Но, у дворима није имало смисла да се о том разговарамо, јер ће одмах мамица и девојке узети учешћа — а девојке, осим тога, беху још и дознале