Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 255 шта је било, још првог дана. Варвара Николајевна већ беше почела гунђати: „Будале, пајаци једни, зар сте ви кадри што паметно учинити?" — Право кажеш, рекох, Варвара Николајевна, зар може у нас што паметно бити ? — Те на томе тога пута и остаде. Кад би пред вече, ја изведох дете да се прошетамо. А ја и он смо, треба да знате, и пре тога свако вече ишли у шетњу, баш овим истим путем, којим сад ја и ви идемо — од саме наше капијице, па чак тамо до оног грдног камена, што ено тамо на путу као неко сироче лежи крај плота, и где се варошки испуст почиње: место самотно и дивно... Еле, идемо вам ја и Иљуша, његова ручица у мојој руци, као и обично; сићушна му ручица, прстићи танани, ледени јер он ми од груди пати. — Тата, — вели дете, — тата! — Шта је, — кажем му, — а видим очице му севају. — Тата, сећаш ли се како те је? — Па шта сад да радим, рекох, Иљуша? — Немој се мирити са њим, тата, немој. Ђаци кажу да ти је он за то десет рубаља дао. — Не, — рекох, — Иљуша, ја сад од њега нипошто не бих новаца примио. А дете се све уздрхта, зграби моју руку у своје обе ручице, опет је љуби. — Тата, — вели ми дете, — тата, изазови га на двобој; у школи ми се ругају, да си ти кукавица и да га нећеш изазвати на двобој, него ћеш добити од њега десет рубаља. — Ја га, Иљуша, не могу изазвати на двобој, одговарам ја, и излажем му у кратко све оно, што сам и вама у том погледу сад изложио. Саслуша ме он: — Тата, — вели, — тата, а ти се ипак немој мирити са њим: ја ћу порасти, па ћу га ја сам позвати и убићу га! А очи му севају и горе. Но, ја сам ипак и отац, требало му је рећи реч истине: грех је, рекох, убијати, па макар и на двобоју. — Тата, — каже дете, — тата, ја ћу га оборити, кад будем велики, ја ћу му сабљу избити из руку мојом сабљом, јуришаћу на њега, оборићу га, заманућу на њега сабљом, па ћу му рећи: „могао бих те сад убити, али ти праштам, ето ти!“ Видите ли, видите ли, господине, какав се процесић у његовој главици извршио за ова два дана: он је и дан и ноћ