Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 257 — Ех, мислим ја у себи, не ваља, опет има нешто ново. Дођемо, као ово сад, до овог истог камена, седох ја на тај камен, а по небу све змајеви пуштени, зврје и праште, има ваљда тридесет тих дечијих змајева. Јер сад је змајевска сезона. „Видиш, — рекох, — Иљуша, требало би и ми да пустимо лањског змаја. Ја ћу ти га оправити, где си га оставио?11 Ћути вам мој малиша, гледа у страну, окренуо ми се постранце. У тај пар дуну ветар, подиже се прашина... Наједаред полете дете на мене, обисну ми се ручицама о врат, стиште ме... Знате ли, кад су деца ћутљива и горда, па дуго у себи угушују сузе, па кад наједаред избију, ако неки велики терет наиђе на њих, онда не само да сузе потеку, него избију читави потоци. И тим топлим потоцима укваси ми све лице. Зарида, као у дрхтавици, затресе се, грли ме и приљубљује ме к себи, а ја седим на камену. — Татице, виче он, татице, мили мој татице, како те је понизио! — Ту се и ја горко заплаках, седимо и тресемо се загрљени. — Татице, вели, татице! — Иљуша, — кажем му ја, — Иљушице! Нико нас тада није видео, Бог једини је видео, да ако ми то запише у кондуитну листу. Захвалите се у моје име вашем брату, Алексије Фјодоровићу... Не, ја мога малог за ваше задовољство нећу изшибати ! Он тај говор доврши опет својим малочашњим злим и будаластим измотавањем. Али Аљоша осети да он већ њему верује и да, кад би ко други био на његовом — Аљошином — месту, овај човек се с тим другим већ не би хтео тако „разговарати“, нити би му поверио оно, што је овога часа њему поверио. То охрабри Аљошу, коме је душа дрхтала од суза. — Ах, како бих ја хтео да се помирим са вашим малим! — ускликну он. — Кад бисте ви то некако могли удесити... — Тако, тако, — промрмља штабски капетан. — Ал сад није реч о том, ни из далека није, чујте, — клицаше и даље Аљоша, — чујте! Ја имам за вас једну поруку: тај исти мој брат, тај Димитрије, увредио је и своју заручницу, најблагороднију девојку, а о којој сте ви јамачно слушали. Ја имам право да вам поверим како је она увређена, ја чак морам тако учинити, стога што ме је она, дознавши за вашу увреду и дознавши потанко за ваш несрећан положај, сад... малочас Дело, кн>. 69 17