Дело

258 Д Е Л О замолила... да вам донесем ову потпору од ње... ал' само од ње једне, а не од Димитрија који је њу оставио; никако не од њега, нити од мене, брата његовог, нити од кога било другог, него од ње — само од ње једине! Она вас моли да примите њену помоћ... Вас је обоје увредио један и исти човек... Она се и сетила вас тек тада, кад је претрпела од њега таку исту увреду — по јачини такву исту, — као и ви од њега! То значи, сестра брату долази у помоћ... Она ме је нарочито молила да вас наговорим да примите од ње ево ових двеста рубаља, као од сестре, јер je знала да сте ви у оскудици. Нико о томе ништа неће дознати, никакве неправичне сплетке не могу услед тога искрснути... ево ових двеста рубаља и, кунем вам се, — ви треба да их примите, јер... јер, ако ви то не примите, онда... онда сви на свету треба да су непријатељи једно другом!! Али има ваљда на свету и браће... Ви имате благородну душу... ви морате то разумети, морате! И Аљоша му пружи две нове шарене банке од сто рубаља. Они обојица стојаху тада баш код великог камена, код плота, и никога не беше око њих. Банке као да учинише на штабског капетана страшан утисак: он задрхга, но с почетка, канда, само од чуђења: ни о чем сличном он ни сањао није и, таквом се свршетку он никако није надао. О помоћи од кога било, па још о таквој озбиљној помоћи, он ни у сну није сањао. Он узе банке, и скоро читав минут није могао одговарати — нешто сасвим ново изби и прелете по његовом лицу. — Зар то мени, мени? Ту има тако много новаца, двеста рубаља! Ех, људи! Та ја већ четири године нисам ни видео толики новац, — Господе! И још вели да ми је сестра... Та је л’ то збиља, је л’ то збиља? — Кунем вам се да је све, што сам вам казао, истина! повика Аљоша. Штабски капетан поцрвене. Чујте, соколе мој, чујте... Ја ваљда, ако то примим, ја ваљда нећу бити подлац? У вашим очима, Алексије Фјодоровићу, ваљда нећу бити, ваљда нећу бити подлац? Не, Алексије Фјодоровићу, ви саслушајте, саслушајте, — жураше се он час по час додирујући Аљошу обема рукама, — ви мене ето убеђујете и наговарате тиме, што ми то „сестра" шаље, али унутри, у себи, — зар нећете осетити према мени презрење, ако ја тај новац примим, а ?