Дело

БУГАРСКА ВОЈНА У ТРАКИЈИ 273 чекан с фронта турском артиљеријом, намештеном на усеку једне дубодолине, уз коју су се Бугари с муком пењали. За врло кратко време (око три сата по подне) то би истина не слом, али у сваком случају повлачење на другу страну потока. Седамнаести пук је за неколико тренутака имао на 3200 војника од прилике, више од 300 погинулих и 700 рањених. У исто време кад и 17. пук, али више у лево, 4. пук или пук принца Бориса, нападао је утврђење VII-o, које смо горе споменули. Срећнији него његов бригадни друг, а и боље управљан, он је напредовао, истина с тешком муком, али ипак довољно. Не може се порицати да је његово кретање било веома олакшано сталнијом и ефикаснијом помоћу артиљерије, која је имала задатак да то кретање потпомогне. Ова артиљерија, противно оном што се, погрешно, чинило на свим осталим местима, занемари противничку артиљерију и предаде се готово искључиво акцији противу пешака, који су држали положаје што их је бугарска пешадија нападала. Око 6 часова увече, кад се мрак већ одавно спустио био, пук принца Бориса изврши јуриш на утврђење VII и продре у исто. На несрећу његову, а врло вероватно услед недостатка муниције, као и због тога што није био потпомогнут оделењима из позадине (дивизија се борила са сва четири пука у ланцу, а 4. дивизија, која је била у позадини, налазила се врло далеко) он не могаде одолети једном снажном контра-нападу турском, који га избаци из утврђења. У тавној ноћи, по највећем пљуску, овај пук, који потпуно заслужује да се назове херојским, пошто је изгубио готово све официре, а међу њима и самог команданта, пуковника Кирјакова, кога сам имао част лично познавати — држао се храбро, и на супрот свему задржа се и утврди, по мраку, на непуних стотину метара од непријатељских ровова, које је морао напустити. Али то није било све, јер сутрадан несрећни пук краљевског принца имао је да претрпи још теже губитке. У међувремену, према левом крилу бугарском борба се такође развијала врло енергично. Трећа дивизија упутила је била две своје бригаде, једну преко Лазаркеја, а другу преко Јениџекеја, на групу турских утврђења, названих „Касарна", јер се терен ту завршавао узвишицом, на којој се налазила једна огромна касарна, са свих страна видљива. Ма какви били усвојени називи и ма како детињасто да је ценити називе, као „кључ Дело, књ. 69. 18