Дело

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД 297 (1660—1722) је написао „Библијске историје“ за клавир са насловом на пример: „Саул, кога је помоћу музике излечио Давид“ или „Јаковова женидба" и т. д. И нису само они писали програмску музику. Било их је још и за време старо класичара и ново класичара и у времену између њих. Али она је са планом почела да се развија тек после класичара у доба цветања романтике. Главни представници програмске музике су Берлиоз (од 1803 до 1869) и Ф. Лист (1811—1886). Берлиоз у својој књизи „А travers chants“ о програмној музици каже следеће: „Музика изражава жалост, радост, озбиљност, веселост; она представља огромну разлику радости у пастирскога и ратоборнога народа; разлику туге код краљице и просте сељанке. Даље, музика се користи разним стиловима народне музике разних народа и тиме даје израза разлици у карактеру на пример: музике дивљих разбојника или тиролских или шотландских ловаца. Музика је у стању да искаже крајњу грубост, тривијалност, комичност исто као и ангелску чистоту, благородност и искреност. Но, ако музика хоће, да изађе из овога круга, она мора прибећи речи, било певањем, декламацијом или читањем, да би се допуниле празнине, које постоје у музици — ради музике и тиме се она враћа и срцу и уму (фантазији)1. Пошто је Берлиоз знао границе инструменталне музике а да би дао већег маха своме стварању и ближу опредељеност изразу он ствара програмну музику, уметност, која је по концепцији виша, која себи даје и друге задатке, а не само ефекте ритма и мелодије и хармоније — ради ритма, мелодије и хармоније. Зато је он творац програмне музике у данашњем смислу те речи. Његова дела „Episode de la vie d'un artiste“; ,,Le retour a Ia vie“; „Harold en Italie“; „Romeo et Juliette“ и т. д. спадају у ред програмне музике и остаће за дуго као генијалне творевине из области ове музике. Суштина програмне музике је, да средствима музике намерно изазива извесне представе. Франц Лист, творац „Симфонијске поеме“, каже: „код тако зване класичне музике репетиција и тематска обрада условљена је правилима облика, који су необориви, поред тога, што су се они родили из фантазије њихових твораца без неких нарочито измишљаних прописа и које данас хоћемо да преобратимо у закон. У програмској музици на против; 1 Л. Саккетти: „Очеркт. ВсеобшеК исторш музмки. Стр. 334—335.