Дело

+ 298 д е л о репетиција, промена и модулација мотива условљена је искључиво захтевима програма — поетске идеје... Сви чисто музички правци, и ако нису са свим одстрањени, погчињени су радњи датога сижеа“. Према томе, дошли смо до главног принципа формалистичке естетике програматичара: Не постоји једна шема за облик, него свака садржина има свој нарочити облик. Тиме је фантазија композитора ослобођена сваког спутавања и од Берлиоза и Франца Листа до најмодерних: Рихарда Штрауса („Смрт и Просветлење" Дон Кихот и т. д.); Римског-Корсакова (Шехерезада, Сказка о царК СалтанТ по сижеу Пушкина); Чајковског (Ромео и Јулија, Магбет), програмска музика је добијала све више присталица и несумњиво је, да она данас влада. Са правом влада. И у нашој музичкој литератури постоји једно дело са врло изразитом програматичном тенденцијом: Симфонијски пролог за „Краљеву Јесен“ „Данило и Симонида“ од Милоја Милојевића, које је недавно са успехом изведено приликом премијере Бојићевог драмата „Краљева јесен“. Јован Зорко. ПРОТИВ ИМПРЕСИОНИЗМА У СЛИКАРСТВУ. У уметности сликарства сама интелигенција која разуме лепо није никада била способна за добре жеље. Микел-Анџело. У свим добима има новина које загреју уметнике и одводе их на парадоксне путеве. У шеснаестом веку, после доласка највећих генија, појавили су се теоретичари стила, који су изобличавали и претварали у чудноватост лепе творевине Микел-Анџела и Тицијана. То је зато, што осећање сујете покреће врло велики број личности, чим се појавила слава за оне који су је доиста заслужили, и тада се поред генија види његов подражаваоц, његова копија. Лажни уметници никада не изостају, чим су се појавили истински. Има у човеку једно необјашњиво осећање радозналости, које га вуче ка новоме, и оно га одводи са добрих путева да би га завело. То је зато што није свакоме дато да тражи; треба великог генија, много разума, измешаног са много интиуције, да би човек себи допустио да тражи, и да нађе. Већина пријатеља