Дело

302 Д Е Л 0 пошто су импресионисти порекли црно као непостојеће. Дакле, то је њихова најгрубља заблуда коју су учинили. У ствари, количина светлости за коју је примичив наш свет врло је мала, према тами која га окружуЈе са свих страна. Ми добијамо светлост са сунца тек пошто је оно прешло врло дуг пут, и то прелазећи већину времена преко облачних слојева који му смањују моћ сјаја и растварају боје. Дакле први принцип није светлост, него тама. Без таме не би ни један предмет имао рељефа, све би нам изгледало потпуно равно, то ће рећи на равнини једнакој по вредности и по боји.1 То би била погрешка слика са тенденцијом светлога, одрицањем тамнога, њима би недостајало рељефа и равнина-. Да би вам добро створио појам о мом доказивању, молим вас да се у мислима пренесете са мном на једну узвишену тачку, са које ћемо моћи да посматрамо равнице и вароши, море и небо. Ми ћемо се наместити тако, да када се буде родило сунце оно ће остати иза нас. То јест, оно ће се оцртати на хоризонту, према коме ћемо ми бити окренути. Још је ноћ, ми се пењемо уз наш брежуљак. Ствари се оцртавају врло нејасно у мрачној, готово једноликој боји. Степени светлости једва су назначени, и боја тамнога неба распростире се над свим. Али ето где се хоризонт буди и изгледа као да зора уклања таму својим ружичастим прстима; и-последица те прве светлости, која се простире до граница према којима смо ми окренути, састоји се у томе да нам већ покаже, на још тамној даљини нашега предела, неколико мрља једног слабог белог, које изгледа да оживљују прве. Рекло би се да на платну премазаном бојом једнаком и тамном, почиње сликар, у свежој боји, да скицира са светлим оно што намерава да представи. И у колико се сунце више пење иза нас, оно што је стављено испред оцртава се, одређује се тачније; сенке, које су биле свугде, повлаче се тамо где његови зраци не могу да допру, као да се плаше да не буду опажене. Све што је бело забљешти, све што је полу-снажно диже се, највећи рељеф се утврђује силином те светлости, која се сад иставља пред таму, која је господарила до пре једнога тренутка, окована у своја гриумфална кола као каква стидљива робиња. И као конграст, сенке једнаке и слабе постале су јаке и неједнаке. 1 Јер светлост утиче и на боје у толико што их облива и чини као да су се изгубиле у њој. - Нека се испитају преимућства супротне тенденције чији су резултати тако лепи и тако живи: Рембрант, Винчи, Рибера и т. д.