Дело

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД 305 је, говорећи Уистлеровим језиком, аранжман у црном. Између Шекспирових и Достојевскових типова, готово, иста је разлика, као између Рубенсових и Берн Џонсових слика: овде, као прут, витке анемичне фигуре које собом представљају инкарнацију душе, тамо гомиле црвеног меса, у којем има малодуше; овде триумф духа, тамо триумф сладострасне пути. Тридесетих година прошлога века немачки романтичари били су пронашли нешто што их је узносило у животу, што им је давало полета, што им је, најпосле, био циљ живота. То је било плаво цвеће, које је постојало само у њиховој бујној машти, али које су они, при свем томе, тражили за време свег својег живота. То плаво цвеће је било символ чежње, једна поетска обмана и једна безазлена лаж која их је носила кроз живот. Један писац данашњих дана, Метерленк, има, тако исто, своје нешто. То је плава птица. Ибзеново нешто била је лаж: идеали и идеализам исто су оно, што су некада били идоли и идолопоклонство. Достојевсково нешто био је Бог, била је љубав, два различна појма који се, у ствари, стапају у један појам. Сваки је човек, у основи, добар и сваки, у главноме, има добру душу. Али, сваки је човек проблем, сваки је човек сфинкс, јер се он састоји од два различна бића: један је добар, представник добра, божји човек, други је рђав, представник зла. сатанин човек. Трагедија једнога човека зависи од исхода очајне борбе између та два бића у човеку. Када се за једнога човека каже да је добар, онда то значи да је добро у њему јаче од рђавог, да је, речју, зло у њему несвесно и, обрнуто, када се за једнога човека каже да је рђав, онда значи да је зло у њему јаче од доброг, да је добро у њему несвесно. Али, ни једно ни друго не зависи од човечје воље. Достојевски не признаје слободну вољу ни вољу уопште. Човек је сламка међу вихорови. Он је роб инстинката. Он је, несвесно, подлежан утицају средине. Он је жртва несвесног у себи. Његов чисти или прљави живот најмање зависи од њега сама: он зависи од Бога или од ђавола. Браћа Карамазови су триумф философије несвесног. Мића је, уз пркос својем рђавом мишљењу о себи, добар. Али, оно несвесно у њему јаче је од њега. Он каже за себе да је развратник, али, он не узима Катарину која је, у сумрак, дошла к њему да се пода. Добро, које је у њему тада било несвесно, било је јаче од њега, као што је касније, када јури за ГруДело, књ. 69. 20