Дело

306 Д Е Л О шењком, било рђаво у њему несвесно. И Иван постаје, најпосле, жртва несвесног. Обојица су жртве злог, које је несвесно у њима, обојица су жртве сатане, као што је, с друге стране, Аљоша љубимац божји. Треба бити дрзак или Француз, па један овакав роман нагнати у прокрустову постељу драме. Француз, обично, зна ванредно добро драмски занат и отуда има смелости да буде иконокласт. Али, роман никада не може, без велике штете, да уђе у скучен облик једне драме. У Достојевског, обично, нема описа. За њега природа као и да не постоји. Он своју психолошку анализу, већином, врши у дијалошкој форми и отуда драмске занатлије, похлапне на сензације, сматрају да им та дијалошка форма већ упола олакшава посао. Француз, сасвим природно, не осећа словенску душу, не осећа ону широку руску натуру. Он није кадар, као Достојевски, да рије по утроби душе. Отуда је Аљоша, који је у роману, као што нас је уверавао и Достојевски, главна личност, стожер око којег се све окреће, један буржоаски Исус који није разводнио своју првобитну науку, само једна личност подређенога значаја, само једна анемична театорска фигура, само једна епизода сентиментална и бљугава. И та је представа била врло рђава. Г. Богић није био начисто са карактером Миће Карамазова. Он је мислио да је то један срозани Арман Дивал који се, спорта ради, уживио у једну сентидоентално декламаторску улогу. Г. Jb. Станојевић у свима улогама даје само отужан меланж од туробног и мало интелигентног Хамлета, од Нарциса са деструктивним амбицијама и од Тодора из Сталаћа са преживелим гестовима једног акробате. Г. С. Тодоровић требао је, ваљада, бити мање плачеван. Г-ђа Таборска дала је једну неталентовану карикатуру. Г-ца Брожова, која са госпођом Таборском представља панславизам на нашој убогој позорници, била је једна врста Хеда Габлер у руској ношњи. Ја сам врло срећан што могу рећи да је г. Гавриловић био најбољи. И тако се г. Андрејев задовољио да покаже само своју виртуозност у тапецирерској и гардеробарској режији. * * У Новој кожи је једна безначајна ствар, писана, изгледа, са врло великим литерарно-философским претенсијама. То је један обичан водвиљ, једна драмска багатела, која изазива реминисценције из Клодове жене, Господина Алфо,нса, ЈБубав бди и