Дело

БУГАРСКА ВОЈНА У ТРАКИЈИ: III. ЧАТАЛЏА III Ја сам у целини навео овај мали разговор ad usum штампе и новинара, који смо онда били, и питао сам се дуго, да ли нема ту, у место какве љубазне шале, знак неког особитог душевног стања и једна стварна и озбиљна тенденција код Бугара, да се врате или да остану при тактици названој „тактика ђулета у извиђању“ или „тактика артиљериског извиђања", која је некад била тако драга топовњачама великих војничких нација у Европи. Нећу се упуштати у доказивање детињарија таквих поступака, који су, хвала Богу, одавно ишчезли из наше тактичке обуке. Што се тиче укупне оцене борбе, која се завршила 4. новембра узајамним измењивањем топовских метака, у најмању руку некорисних, док је пешадија остајала непрестано укопана у рововима,* не мичући се, о њој ћу рећи за сада само једну реч: такав метод има ту озбиљну слабу страну, што се њиме хоће да постигне извесан резултат, а неће да се ризикује цена. Неко је упоредио ове методе са убодима, једва осетним, који се задају противнику, да би се откриле његове слабе стране. Да ли је потребно казати, да ће се извиђање извршити у толико боље, у колико се енергичније буде нападало, и да ће се резултат у толико лакше постићи, у колико се буду употребила што енергичнија средства. Најзад, једини циљ који се има постићи, зар није уништење непријатеља што силнијим средствима? А за ово, шта је друго потребно ако не-ударати га без престанка по самој глави,. док не затражи милост? Све остало није ништа друго до једна врста hors d' oeuvre, распикућска и у људима и у муницији, и које не доводи ни до чега. Петог новембра рано изјутра одем на положај одакле се командовало. За време ноћи само два ђенералштабна официра