Дело

6 Д Е Л О великом силом и присућем своје неизмјерне велике душе стезало прси и мисао и ћут по острву, да се је човјек ћутио роб и сужањ мора, не могући да мисли осим мислима мора... Стога су већином острвљани давали утисак ограничености, „гривасте дивљости", несталности, вјечне усколебаности у ћуди. Њихова је мисао била ситна, незнатна, језик према језику горштака сиромашан до самилости; ну маштање и практична довитљивост и енергија велика и бескрајна... Болесна, слана и бљутава југовина хранила је њихове мишице, узимала живце и пунила душе малодушјем, све док не би с азурног обзора из чезнутљиве да> љине дунуо милосни маистрал божјим дахом и напунио их гордом снагом и позивима за свеосвајањем... Како су год Марко и Стана Рашковић према извањском свијету били тврди и шкрти, „не би дали богу штапа да убије врага“, према своме јединцу били су расипни и неограничени у нуткању и питању. — Оћеш, мали, пуре и млика ? — пита мама. — Нећу, мома, ни пуре ни млика! — отимље се син намрштеним лицем. — Да шта ћеш, душо! — Нећу, ништа, мома. — И јој, неће ништа, и јој! неће ништа — завапи мајка и залама рукама. А шта ти је, душо, шта ти је, да ти није шта?' — Није ми ништа, мома! — Hnje ти ништа ! Шта ти је? — Прији сам се рибом, мома! А изи, пригризи још штогод, мили мој, изи још штогод. Изи, душо, још бокун прсута и попи бицерин вина. Не могу, мома, прији сам се рибом, боли ме дроб. — Ајме мени, боли те дроб, иђем одмах по ликара. — Не иђи, мома, по ликара него у подрум по бицерин ракије. — И јој, не ракије, него вина. — Не вина, него љуте ракије, мома! И тако би се више пута натезали по читаву уру син и мајка све док не би дошао с обале „цако“ и примирио их. У једнако сретним приликама расла и одрасла је Мина Златанић. По значају и особинама била је Мина врло сродна своме миљенику Ивану. Тек што је Мина ћутила се ближе острву као чемпрес родној земљи, док је по Ивану мело се снатрење о даљини и мору...