Дело

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД ПОВОДОМ СТОГОДИШЊИЦЕ РИХАРДА ВАГНЕРА. Краткоћа времена и ограниченост простора, не дају ми, на жалост, могућности да по позиву уредништва „Дела“, са онолико потеза и исцрпности, колико бих желео, говорим о највећем музичару деветнаестог века Рихарду Вагнеру. Према томе не остаје ми ништа друго, до да у главним потезима пређем његов разноврстан и препун догађајима живот, и његова велика и обилна дела. Оно, што је у осталом најважније за нас, то је основна црта његових творевина и његово место у историји музике. Од године рођења, 1813, до године смрти, 1883, Вагнер је прошао кроз најразличније спољне догађаје и психолошке моменте. Већ његови први дани испуњени су великим утисцима политичких догађаја. Његов од природе немиран карактер постаје још немирнији и несталнији. Први почетци музичких студија су несређени и неуредни у таквој мери да његов учитељ клавира отказује даље учење. Нека антикварски купљена наука о хармонији привлачи за тренутак Вагнерову рано пробуђену фантазију, но и ово интересовање није трајало дуго. Сви ови покушаји били су рефлекторно дејство спољних утисака. Ова осетљнвост и жеља за имитацијом будили су жељу час за литературом и позориштем, час за сликарством и музиком. Из тих рефлекторних осећаја произилазили су после Шекспирових драма, „Лајбалд и Аделаида“, велика драма, потпуна али рђава и веома слаба имитација Хамлета; после Веберове опере „Фрајшиц“, жеља за свнрањем и компоновањем. Ово тим пре, што је по угледу на I'eтеовог „Егмонта" требала и његова драма „Лајбалд и Аделаида* да има музику. Рефлекси утисака Веберове музике а нарочнто „Фрајшица“ и изазвали су учење клавира, а потреба за музиком