Дело

10 Д Е Л О проговорио би нагло нешто по све треће на што ни мислио нијег Оно... набрзаће „мрак“ и ваља се крпит мреже. — Шијор, ја сам моје окрпо, — одвратио би шијор Марко лукавим смијешком проматрајући постиђенога сусједа рибара. Шијора Домина говорила би шијори Стани: — Морала би вам нешто повјерит, шијора. — Шијора? — Нешто, нешто што ме гризе у срцу и у души... — Што то, шијора? - — Моја јединица Минка. — О! што је Минки, шијора, да није болесна? — Болесна је и није, — одвраћаше тужно шијора Домина. — Болесна је и није, што јој мањка за мајку божју милосрдницу? — пренављаше се шијора Стана. — Све везе, везе, везе, ситан везак везе и — плаче... и не могавши се даље савладати зајеца и заломи рукама шијора Домина. — Мајко божја од Сиња! — ускликне шијора Стана и прихвати за руку шијору Домину. Што вам је, шијора? — Боли ме боли, срце и душа ме боли, кад је гледам, шијора Стано! — Мајко божја сињска! Ништа вас не разумјем, шијора Домина! — пренављала се надаље шијора Стана. — Док је Минка била млађа, нису се родитељи њени жацали да своје опажање отворено без скривености саопште родитељима Ивановим, ну сада гдје се је радило о једном озбиљном кораку, бјеше им усахнуо језик и замрла ријеч. Шијору Марку и шијори Стани годило је, да родитељи дјевојчини, пате: „Ех, није то мала срећа, да ће им кћи кад ли тад ли постати жена њихова сина". А у потоње доба завађале су се чудне себичне мисли у душама шкртих похлепних острвљана: „Шта ће му она, шта је стао код ње, зар не може наћ другу цуру, која ће му донет паре, паретине". Но кад би иза свих трговачких мисли, опет трезвеније човјечније промислили, особито кад би се бавили склоностима, нагнућем и љубави свога јединца који је имао за лозинку њу или никоју другу; онда би им било јасно, да је свако даљње размишљање излишно: „Иван и Минка и диго, суђено је!“ Након што су родитељи Иванови добре мјере испатили родитеље Минкине сложе се коначно, на особито наваљивање сина, да вјере мла-