Дело

146 Д Е Л 0 Каже нам се, да други део Гетеовог Фауста садржи у себи целокупну философију. Али Гетеов језик је за не-Немце сувише тежак, док Парсифал сиромашнима духом исто онако говори као и најпросвећенијима. Од службе светом Гралу искључени су само нечисти. Тешка атмосфера опкољава Вагнерове Нибелунге. Један кепец проклиње љубав, један бог жуди за златом. Све је избачено из равнотеже, најнечистије људске страсти бесне у дворани. Пољубац Тристана и Изолде, као и Сигфрида и Сиглинде бива кажњен смрћу. Вагнер је све страсти био исцрпео и својим делима је себи циљ поставио, као и Михеланџело довршењем Сикстинске капеле. Тек после тога створио је Вагнер Парсифала и довршио га годину дана пре своје смрти. На његовом гробу нема крста, он је остао слободни мислилац и познавао је католичке ритусе једино преко Листа и његове музике. Па ипак је уцртао гигантски крст на небу уметности. Парсифал је црква, претворена у музику, постала шест столећа након побожне детињске вере Средњег Века. Његов предмет је тако прост, па би модерни либретист тешко могао истесати од њега и комад од једног чина. Једна реликвија је упљачкана, и зато чудеса недостају побожном свету. Друштву је потребан један чист јунак, који ће отети реликвију од разбојника и вратити је сопственицима, да би се у свету чудеса опет повратила и обновила. То је цео штоф. Личности су: један грешник, који се каје, Амфортас; један који још није испаштао, Клингзор; један побожни старац, Гурнеманц, који целокупну радњу објашњава; један древни витез, Титурел, који једино живи од посматрања реликвије; један млади, чисти јунак, и једна тајанствена жена, пола службеница храма, пола чаробница. И са тим простим средствима створио је Вагнер мајсторско дело. Передур, Персевал старих галских песника, живео је ритерским животом. Седео је за трпезом краља Артуса и потом се кренуо на пут да тражи „Грал“. Као награду за своја јуначка дела добио је он на крају круну Монсалвача. Све профано, световно, Вагнер је у страну одбацио. И девојке с цвећем и Кундра заводитељка су мистично-диаболичне фигуре. Вагнерова калуђерска опера одиграва се не на земљи, већ на небу и у паклу. Сва лица имају само један једини интерес — вечни спас. Они су калуђери, позорница је манастир, љубав се зове пожуда, мати болова и проклетства. То је скелет спева. Да видимо шта је од тога начинио један геније.