Дело

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД 147 Основна идеја Парсифала је, као и сваке духовне драме, браминска непомирљивост. Клингзор је жудео да уђе у храм Гралов; он би одбијен, Зашто? Гурнеманц, који прича гола факта, не зна зашто. Клингзор, каже он, хтео је да испашта и да се прочисти, па ипак је био одбијен. Мора бити да је он присталица Оригена, и зато немогућ за витезове Гралове. Ражљућен силно због одбијања, Клингзор поче да се бави разним злим вештинама, претвори пусто земљиште око Монсалвача у диван цветни врт и насели га демонима у женском облику (девојке с цвећем), који су имали да заведу ритере Гралове. Ко се код тих демона изгуби, мртав је за Грала. „Он нам је већ доста браће упрљао\ каже Гурнеманц. На владу долази Амфортас, после свога оца Титурела, који се услед дубоке старости повукао. Амфортас се креће у борбу против Клингзора, али подлегне чарима заводитељке Кундре, заборавивши своју заклетву. Клингзор се тако дочепа светога копља и рани њиме Амфортаса у бедро. Та је рана неизлечива, она се отвара увек кад грешник прилази и открива Грал — диван симбол за грижу савести, која се овде са психичког преноси на физичко. Једна једина нада остаје несрећнику — један анђелски глас обећао му је спасење од стране „чистог бића“, једног створа који ће чистим милосрђем бити обавештен. Кундра, „тајанствена жена“, добави из најудаљеније пустиње азиске балсам за рану Амфортасову. Она је сад службеница Гралова, од како су је, приликом грађења бурга, нашли готово без живота, у сухом лишћу. Гурнеманц не зна ко је она, али је хвали, да је много ствари видела и да не лаже. Тек у другом чину разреши се њена загонетка. Клингзор је назива урођеним ђаволом, ружом пакла, некадашњом Иродијадом. А кад се она приближила Парсифалу као заводитељка, сама је себе оптуживала. „Ја видех њега (Спаситеља) и смејах му се“. Она је жена, која се смејала мукама Искупитељевим. Сад она лута кроз све светове тражећи чисти поглед онога, кога је исмејала. Ова жена што чини и зло и добро, према томе да ли је подлегла чаробној моћи Клингзора или утицају Монсалвача, је изванредна персонификација „лабилнога, што тежи да се учврсти“ грчких мистагога. Вечито-женско овде постаје растворном снагом и може се учврстити, постати стабилним тек радњом најјачега. Чаробница из Клингзорова врта прима на крају, у трећем чнну. крштење из руку онога, коме се смејала, и умире под његоенм ногама, кад он открива Грала.