Дело

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД 151 начин, осветила својег оца којег је Клитемнестра убила, већ жели да је казни да би задовољила своје садистичке пожуде. Стара класична трагедија губи свој првобитни антички карактер и добија један савршено нов патолошки карактер који су створили дегенерисани осећаји и дегенерисана литература. Представа, као што је то сада правило у нас, била је рђава. Наша режија, која тако скупо стаје не зна за хармонију, која је у драми исто тако неопходна, као и у опери. Сви говоре тоном који најпоузданије ствара дисхармонију. Госпођа Врбанићка, још једна пансловенска звезда на позоришном хаотичном небу, још један рздник на вавилонској кули коју подиже позоришна Управа, личи на анемичне и мршаве фигуре Ботичелија, Перуџина и Прерафаелита. ГБезина Електра је била полудела Офелија која још више наглашава своју перверсну ноту. Госпођица Брожова, уз пркос својој плачевној монотонији, била је прилично добра доказ да је супротно играла од савета својег учитеља. Госпођа Милутиновићка, која у трагедијама пружа тако добру фигуру, није била човек-жена која је свесно убила својег мужа. То је била једна савршено припитомљена салонска хијена у класичном костиму, која у часу губи главу пред Електриним садистичким уживањем у проливању крви. Режија је, уосталом, нарочито у Електри, још више истицала перверсну ноту Хофмансталове садистичке драме. Г. Чекић био је већи садист од Хофманстала. * Артур Шницлер, даровити немачки драматичар, воли гротеску. Он ужива да бизарне идеје унесе у једну реалистичну средину. Тај чудни и неприродни контраст даје његовим гротескама извесну драж. Он, у комаду „Код Зеленог Папагаја“, са успехом уосталом, ствара једну револуционарну атмосферу. Али, то што нам он прича, није се никад догодило нити се икада може догодити, па ма каква се атмосфера стварала. По дужности идеолог, као и сваки Немац, Шницлер уноси у свој комад једну философску идеју која је, додуше, интерссантна, али, неприродна за драму. Између стварности и илузије не постоји, често, никаква разлика. Стварност личи на илузнју, а илузнја на стварност. Они се, као сличне ниансе у бојама, стапају једна у другу. Париз је уочи револуције. Угњетавани народ почнње дизати главу и гледа да се извуче из замке, коју су му намакла