Дело

152 Д Е Л О два бескрајно повлашћена сталежа, аристократија и свештенство. Камило Демулен, пламенитим речима, буди трећи сталеж из летаргије. Тирго, фанатични пријатељ своје отаџбине. који је, са невероватним успехом, почео стварати основе народног благостања, отпуштен је, пре двадесет година, из службе, јер је, у једном гисму својем владаоцу, лакоумног мужа лепе Марије Антоанете поређивао са Карлом I и прорицао му његову судбину. Закон о порези опет се усваја и опет се заводи кулук. Два повлашћена сталежа, заједно са распикућским двором, опет триумфују. Калон, „велики Калон“, долази да приреди потпун слом Француске, онај исти Калон који није одбио ни најлуђу жељу Марије Антоанете: „Ако је то, што Ви захтевате, могућно, онда је то већ учињено, а ако је немогућно, онда ће се учинити". Трећи сталеж стаје на браник својих права. Племство, које је народ искрено мрзело и презирало и које је, са непоколебљивим уверењем, веровало да човек почиње тек од барона, свесно своје будуће судбине, почело је да стрепи. И то и такво племство долази у крчму „код Зеленог папагаја“, где се скупља друштвени талог, да прави оштроумне студије о разлици између илузије и стварности! Али, при свем томе, комад је врло занимљив, као каква бајка из борбе каста. Шницлеров комад — не због своје неприродности коју већина не може никад уочити — није имао усиеха. Публика није могла да разуме у чему је управо ствар. У рђавој игри могла је за то најмање наћи коментара. Глумци нису умели да праве разлику између каботенства и карикатуре. Поенте, изговаране за време највећих метежа, пролазиле су неопажене Оне су, тако, личиле на упаљене ракете које се згазе пре експлозије. Г. Добриновић није ни знао ни схватио своју лепу улогу. Племићи нису умели да испоље своју, понекад уздржану, племићку надутост. Али су зато испољавали једну лакејску досадност коју племићи немају. Изузетак је од тога чинила само г-ђа Тодосићка, ма да и она није допуштала да експлодира свака њезина ракета. Само је народ инстинктивно био добро заступљен. Г. Сотировић, један необично савестан глумац који схвата значај сваке „епизоде“, био је одличан глумачки каботен и његово каботенство није никада ишло до карикатуре. И г. Шапоњић је био добар глумачко-политички каботен. Не мање је добра била и г-ђа Стокићка, једна глумица чију вредност управа, изгледа, не схвата.