Дело

УСРЕД АДРИЈЕ 13 шијора Пере и поћутио мирис пржене рибе и печеног јањца, заустави дах, стане и усркне зрака што је дубље могао, тако да су му се прси и читава утроба напели као јарчева мјешина напуњена вином, а онда не могавши притајит подражене прождрљивости, њисне и скочи у вис у исти мах. То му је био поздрав са којим је поздравио домаћина, који зачувши шкрипу врата изаће госту у сусрет. Шијору Перу прођу ледени труци угледавши големог трбушастог Мартина, коме су у очима горјели пламенови глада. Он је чисто био заборавио, да се је помео и позво овог нечовјека за вечерас. — Добро вече! — поздрави Мартин као буриним гласом из шупљине тамне пећине, да је одјекнуло преко мора и као клијештима стисне десницу шијора Пере, на што шијор Пере зајаукне: „Добро вече!“ Шијор Перо уведе госта у освијетљену чисту избу и посади га за дуги сто, који је био престрт бијелим столњаком и на коме су већ били поређани пладуји. Затим се маши за једном огромном боцом ракије на полици. Шијор Перо имао је на уму. да прозбори госту једну кратку добродошлицу, ну иза треће ријечи, јами му Мартин боцун из руке и принесе је на своја уста. Шијор Перо је зебао проматрајући нечовјека, како уточи у се по боцуна ракије. Он уздахне тешко, исприча се, да мора помоћ жени у кухињи и изађе ван. Мартин остане у соби држећи као панџом боцу у руци. Четврт уре иза доласка Мартинова, била је изба дупком пуна. Све су то били сусједи, пријатељи и рођаци, све масивне људескаре, тамне спаљене пути, са дубоким, бистрим сјевајућим очима испод висећих обрва, са огромним носинама, са спуштеним брчинама а неки са пуном брадом, гегави у плећима а валовити у кретњама, са дубоким прсним гласовима, као гласови буре и југовине у тамним клисурама мора, све морска више него земаљска лица... Била је то пуста материја природе, прекрасна ремек дјела буре, сунца и мора, дјеца природе и голе крви. Свима њима било је споредно вјерење Ивана и Минке а главно пуста вечера. Њихов бучни разговор кретао се око винограда и риболова, ну што је тај разговор дуље текао, то постајаху све нестрпљивији у ишчекивању вечере, што се је у њиховим развратним цртама и валовитим кретњама јасно изражавало. Понеки нехотице шкрипнули би зубима, неки стисли грчевито пјестн, а некн уздисали дубоко и гутали водицу што би им пробијала кроз зубе, кад би их на махове код отворених врата подражио мирис нз