Дело

20 Д Е Л 0 је врло ретко у додир долазила, па ни на университету, и ако су је ту другарице упознале с другарима. Нису јој били, истина, сви једнаки, које је упознала, али није никога ни одликовала у своме срцу: она је остала верна својим породичним традицијама, и ако у врло промењеним приликама. Али је ту верност бесумње потпомогла једна несрећа, јер поприште, на коме се Милица находила, не беше погодно за породичне традиције из уско омеђених кругова. Њезино познанство и њезино друштво беше тражено, управо зато, што је њезина повученост привлачила и дражила. И њен би се университетски живот бесумње сасвим друкчије развио, да јој није умрла мати убрзо по њезину доласку на университет. Она је умола, као што умиру здраве, јаке жене, које су у непрекидном послу. Оне немају времена ни болесне да буду, и кад дође час (на који тако често помишљамо, а с којим се тако ретко помирујемо), оне лежу, не да болују, но да издахну. Црнина је учинила, да се Милица још више повукла у себе, а и друге је задржавала. Праву је пак жалост за драгом покојницом показивала тим, што се још више сећала њезиних речи и чвршће се одлучивала, да се њих држи у животу. Са страхом је приметила, да их је готово почела заборављати. Тако је Милица свршила университет, а да никада није осетила јаче симпатије. Она није сазнала, да представа једнога човека може бити месецима, па и годинама последња помисао сваке вечери и прва свакога јутра: да се може проткати кроз сву нашу јаву, па се чак и кроз наше снове провлачити. Стога су јој јаке страсти задуго биле сасвим неразумљиве. Једна јој је другарица рекла, говорећи с њом о Гончаровљеву „Понору", да никако не зна, да ли је Вера имала у својој љубави право или не. Милица је запрепашћено погледала и одговорила, да ту човек може бити само једнога мишљења, да ту никаква спора бити не може. Њезина је мати васпитавала своју кћер тако, да љубав значи брак, да девојка своје срце не сме дробити у комаде, те многе с по једним комадићем служити, но да га читаво једном за свагда мора поклонити, јер верност девојачкога срца је верност женина срца. Она је говорила, да је то „срећа“, а да је несрећа, кад се девојка заљубљује или жена напушта свога мужа, и да су и оне саме „несреће". Она у томе, зачудо, није правила никакве разлике, па ни у томе, да ли у срцима оних има места за више њих у једанпут или тек једно за другим. Њезина је мати била чедо својих