Дело

22 Д Е Л 0 која се са села доселила у њезину кућу, па ту с њезином сестром и остала, кад им је мати умрла. Утицај је пак њезине тетке био углавном исти, као и њезине матере, јер је и тетка била исто тако кћи своје матере, као и њезина мати. Па ни за практични део свога изабраног позива није показивала никаква смисла. Она није могла себе замислити у разреду, пуном деце, која су сва у њу упрла своје радознале погледе. Она није никада о том размишљала, како би тој маси приступила, како би је могла задовољити. А нико је није никада ни подсти цао, да о томе размишља, и она је свршила университет, а да ни речи није чула, како треба да примени то знање, што јој га он даје, у позиву, за који се токорсе спрема. И што је више дана промицало, Милица је све већу пустош у души осећала. Седећи у својој баштици под кајсијом, тупо је гледала у ограду, што је од улице растављала. С улице се чуо жагор, људи су пролазили брзо или полако, сами или у друштву, вичући или тихо говорећи. „Ето, они сви знају куд ће, знају шта хоће, а ја?“ — То беху мисли, којима је пратила уличну вреву. Милица је осећала промену у себи, али није знала у чему је. Њени су погледи и сувише били управљани споља, а да би она могла одједном да их у себе обрне, да сврати к себи и види, шта се све у њој самој находи. С ужасом је она већ раније опажала у себи извесне подстицаје и с чуђењем се питала, откуд то у ње, и бежећи од њих увек је тражила нешто ван себе, на чему би се задржала, па је тако бежала и од себе саме. Она није хтела да зна ни за будне снове ни за сузе у самоћи, које теку, а да ни сами не знамо зашто. Тек овда-онда би је у ком слабом тренутку, подмићену обично каквом лепом песмом или приповетком, преварили за час ти снови; она би се гада безвољно бунила против њих, било јој је, као да чини нешто, што није ње достојно, а после тога се осећала потиштена као после греха каквога. Сад пак, кад је престао јак интелектуални рад, дуго затамљена чулност почињала је све то више да се јавља и своје право да тражи. И кад је њезина тетка мислила, да је жена у њој изгубљена, почела се жена у њој будити. Милица је била незадовољна, јер је у својим чуствима, која почеше сад после уклоњених препрека нагло бујати, била незадовољена. За та чуства она није имала ни садашњости ни прошлости: ни једно лице, за које би их могла везати, па ни успомена, које би њезиним замишљајима бар нешто стварности дале. Ње-