Дело

КРОЗ живот 29 стога се за грађане тога места може рећи, да су гостољубиви зато, што се лако одушевљавају, а да се лако одушевљавају стога што су гостољубиви. Како пак лако распаљиви људи не траже богзна какве догађаје, па да прекипе у одушевљењу, тако се и грађани нашега града одушевљавали и ситнијим, често и најобичнијим стварима. Је ли „њихов син“ само положио испите, добио које угледније место, написао књигу, па било то и сасвим проблематичне вредности, постао члан каквога друштва или томе слично — одушевљењу већ није било краја. На сваки начин да Миличин докторат за њих није био тако обичан догађај, а како су они и код оваких догађаја трептали у одушевљењу, то сад њиховој радости и усклицима не беше краја. „Погледајте“, говорио је само доктор Аврам Павловић трговцу Паји Стојковићу, пред господар-Пајиним дућаном. — „Да је то сиромах Пера доживео, или бар јадна мати! Имати одређен циљ пред очима, све спремити, све удесити, па скрстити руке и не дочекати ништа од свега тога! Ако је то право, онда ја не знам, шта није. Sic est Deus“ — али доктор се сети, да трговац не зна латински, или да би може бити та изрека, ако је случајно зна, повредила његово религијско чуство, па застаде. „Најбоља, најчеднија, најпитомија девојка на свету, девојка, права девојка, па се ипак хвата у коштац с мушкима и носи награду пред њима. Кажу, да ниједан није ни близу тако добро испит положио као наша Милица, и да га неће скоро ни положити. Него, шта мислите ви, докторе, шта .би требало сад за њу учинити?" „Ја мислим, да би најбоље било, кад бисмо се сви заузели, да добије место на нашој девојачкој школи, да не иде на друго место, кад је наше дете. Истина, ја бих још највише волео, кад би дошла к мени у кућу, да буде уз моје кћери“. „Немојте, докторе, да од такога генија правите гувернанту\ прекиде га господар-Паја. „Она је потребна свој нашој деци. Таки и слични томе разговори могли су се чутн на внше места у граду. А није само на разговорима остало. Прнјатељи њезина оца и поштоваоци њезина талента, као што се самн називаху, нису чекали, да она отпочне правити званичне визнте, но су одилазили к њој, да јој честитају, распитају је о намерама и понуде своје услуге. Доктор је Павловнћ, као стари друг ње-