Дело

М 0 Л 0 X 37 — Јесте. Ока помисли: ови су о мени говорили. Мора да се нешто догодило. Нешто рђаво. Тело му се посуло хладним знојем, и док је тобоже равнодушно, корак по корак, пролазио средином између њих, који су му се покорно и с подмуклом радозналошћу склонили с пута, ноге су му биле тешке, као да ђулад вуче за собом. Он је у исти мах осетио да су они очекивали, да he се он претходно што поближе распитати, но он, не осврћући се, одлучно отвори врата директорове собе. — Добро јутро, господине директоре? Има ли што ново? — усиљеним осмехом поздрави Ока старог Брезлмајера, који га дочека с некако изненађеним, престрављеним лицем, и не одговоривши ништа, тешко се диже иза огромног писаћег стола, и пружи му телеграм. Ока леденом иустрепталом руком прими хартију са типично исписаним папирним тракама: Сондерхигел 7V2 с. Сада тачно 6 с. пустисмо воду изер набујао тече акведуктом угиб IV2 м. Кеслер. Ока се унео у телеграм. Последња слова му заиграше пред очима. Он их прочита још једном. Крв му полети у лице. Жиле му набрекоше на слепим очима. Ухвати се за писаћи сто да се не пољуља. Најзад директор промукло прошапута, као од уздржавања да не дрекне, док му је дуга брада дрхтала: — Шта кажете на то? Један и по метар! Пропадосмо!? Ока још није дигао очију с папира. Док му се од једном не појави осмех на лицу као дуга. — ИЈта, шта кажете? — То је забуна. Штампарска погрешка. То је Н '2 милиметар. Фали још једно м. Брезлмајер узрујано истрже телеграм из Окине руке. — Како? Ја то не верујем. Но Ока, сад већ мирно посматрајући преплашено лице старога Немца, тихо и разложно као свом млађем одговори: — Молим вас, видите, да је угиб заиста Н > метар, акведукт би морао одмах пуцати, а досад би се срушио. Јесте ли ви примили после овог још који телеграм?