Дело

М О Л 0 X 51 коју he они крунисати, када и мене оплачу и испрате до породичне гробнице. И кад сам се ја већ побојао да ћу се расталити у тој доброти, и изјавио, да ту нема за мене поља за рад, да ја ту уопште не могу радити, они су се унезверили. И после жестоких речи и пребацивања, ја сам залупио врата и дошао амо, у неизвесност, у борбу за успехе. Када ми је први посао успео, ја сам им се онда — после подруг године — први пут јавио, и послао им новаца. Они су ми их вратили. И од то доба је прекинута веза међу нама. — Теби глас дрхти од узбуђења кад о њима говориш. Тебе то боли. — Јесте. Мене то боли. Јер тиња у мени жуд да неко с љубављу прати лет мога талента. Равнодушност ме велике гомиле збија и конзервише као ледена студен, завист и мржња ривала ме кристалише, али неми страх љубави, која се диви, благосиља и верује и у моје снове, дало би ватре моме духу. ЈБубав која се не јавља из моје сенке. Њено одсуство највише осећам у часовима неуспеха и успеха. Тада трнем у самоћи, и чини ми се да ће ме равнодушност стињити а мржња здробити. Али шта ја то све говорим теби! То су пренатегнути живци. Милош је устао и ходао по соби кријући очи од Вилме. — Ти се кајеш што си био искрен према мени. Ги ме не волиш ни онако, као пре једног сата. Милош пригнуте главе стаде пред жену. — После овог разговора, не могу те више волети. Опрости. И, молим те, иди. Иди што пре од мене. Иди!... Жена се диже, пребледе и паде преко постеље, јецајући: — Где је мој понос? Шта си учинио од мене? Милош није ни приметио, кад јој се плач утишао и кад се дигнула, и пришла њему. Он је расејано гледао кроз прозор, а уснама неразумљиво мицао. — Милошу, Милошу, ти бунцаш, ти си болестан. Не може бити да истину говориш. Милош се полако окрете, и погледа је горућим очнма. — Молим те, иди. Жена се устреми, као да ју је дигао постепено бес, и зарони нокте у његово лице. — Звери! 4*