Дело

КАКО СУ УМИРАЛИ ЈУНАЦИ 5 је човек. Приђем ближе и познам нашег каплара, а већ сам се досетио да је рањеник из јучерашње борбе. Лежао је потрбушке, био је жив, а испод њега су се пружали млазеви усирене крви. Крв је отицала ко зна откад, пошто несрећника није имао ко превити и направила је испод њега читаву бару. Рањеник је био жут као восак, затворених очију и само се још по слабом кркљању могло познати да је жив. Науснице су му тек избијале, једва ако је прешао двадесету. Дохватим га пажљиво да га подигнем. Рана је била на грудима и није се могла видети од крви која се нахватала по кошуљи испод раскопчана копорана. „Покушам да му марамом затворим рану, са које се дизала пара, и тада, при слабој светлости жигице, опазим да је отворио очи и да ме гледа мирно без иједног знака бола или молбе. — Откуд чак овде? — упитам га и нагнем се према њему. Он не одговори. У његовим очима, које су имале боју пролетњег неба, не видех ни искре страха и туге. Оне су биле прозрачне, ведре и хладније од смрти која се огледала у њима. Покушам да га угодније наместим и подметнем му торбу под главу. Тада он скупи последњу снагу и гласом, који се једва чуо, прошапта: „Турци су оступили... батерија... побијена... слободно... идите". Ја га загрлих, „Оста-ви-те-ме... свршено“... доврши он и покуша да се насмеје. Али му болови извајаше грчеве по лицу, и он мирно заклопи очи као човек који ниједуго спавао. Кркљање се понови, мишићи под очима умрежише се и осташе укочени као бронза, али рањеник не пусти гласа од себе. „Дигнем се. Без завоја не иде, а ја га немам. Морао сам звати војника, те похитам. Спотичући се, размишљао сам о јунаку који је забасао тако далеко испред трупе и остављен сам себи умирао полагано, минут по минут, упорно, без јаука, не давши знака од себе и ако нас је осећао целу ноћ у близини. II „Тада се сетих. Другог новембра, под само вече, налетели смо из армијске резерве у први борбени ред на последњи огранак црнобочке косе над Шемницом, под јаком унакрсном артиљериском ватром са турских положаја. Скупљени у гомилу на шиљатом, стрмом ћувику повијали смо се као презрело жито под тучом од челика и олова, очекујући ноћ која се споро провлачила. Напослетку магла уви све и последњи шрапнели, као ватромет обојише жутим и црвенкастим бојама ноћ која нас покри.