Дело

4 Д Е Л О тренуцима не умемо да нађемо ниједну реч која би нас могла утешити.. „Ко зна колико је часова прошло у мучном очекивању! Стање у пуку остало је непромењено, само се чешће осећало неко подрхтавање, као да се огромна животиња стреса после неочекиваног пљуска. С времена на време усиљено падне понека реч и умре брзо још на уснама. Негде крај мене кресну жигица, војници су палили цигару. Учинило ми се да се те црне, живе лесе почињу ругати смрти. Нисам им бранио. Близина смрти углачава дисциплину. И сам од мало труња направим цигару и запалим као и они. Неколико димова и струк каљава празилука права је посластица за ову ноћ. Учини ми се да ме дуван успављује те коракнем брзо неколико корака напред. Осетим одмах да је вода плића, те се помакосмо сви и избисмо на друм, којИ дотле нисмо видели. Оцедисмо се мало и наслонисмо леђа у леђа да би се колико толико згрејали и одморили. „На небу нигде ниједне звезде. Облаци се мргодно отискују један за другим преко Шемнице у правцу истока. Понеки се расцепи и покаже парче бледа неба, затим се опет згужва, нагомилава се један на други и отичу споро у мрачну ноћ. Са снед них врхова Перистера бахне на махове ветар, те нас подухвати дрхтавицом преко целог тела. Војници ћуте, кашљу, понеки задрема и клоне у блато. И ми, официри, ћутимо. Све мисли уперене су у једну једину тачку: сутра. Шта ће нам донети зора? Јутро? Да ли ће успети јуриш на висове са којих нас вреба смрт? Хоће ли нас бар данас помоћи артиљерија, која је остала тако далеко у лево? И стотина других питања укрштају се у глави, која би тако радо један тренут сна. „Дигнем се да мало прошетам, јер ми се ноге укрутиле од мраза. Тешко, као на дрвеним моткама, одмичем корак по корак друмом у лево. Трупкам ногама о земљу и то ме згрева. Вода, задржана у обући, пишти и отиче кроз шавове. Грозничава неизвесност суши ми усне, а црна празнина између Црнобока и Кјеро-Марице тајанствено улире своје огромно, тамно око у мене... „Одједном, ту крај мене, чујем шум. Помислим да је клокотање воде, што отиче, и кренем даље. Но шум се понови јасније. Као да се нешто мицало и кркљало у тами испред мене. „Ко је ту?“ — упитам полугласно. Нико не одговори. Разгрнем шињел и упалим жигицу. Предамном на низбрдици лежао