Дело

184 Д Е Л 0 Њена ми клетва доћ’ ће несрећноме Светећ’ се, а не светећ’ срам те стрти: С једне ће стране невером ме бедит', С друге њу увредит'; Ни с које већ се не долази мети, Све терети мене! Ал’ ако једном већ се мора мрети, Умримо бар не вређајућ' Химене. Сама смрт ома! Тражити смрт што славу твоју ружи? Трпети да те Шпанија оптужи Да ниси чув’о ни част свога дома ? Штовати љубав од које већ ништа Нема до згаришта? Даље са мишљу што нам части крати, Мучи само мене! Мишицо, напред, част моју исплати, Па ма и више немао Химене! Радити знаћу. Оцу, не драги, дужан сам крв своју. Умро од туге ил’ умро у боју, Крв своју чисту примих, чисту даћу. Од немарности доста трпех јадне: Нек освета падне! Окаљан, па још тако неодређен! Нећу мучит’ мене; Данас је отац мој горко увређен. Освета, па ма и отац Химене! (Превео С. Пандуровић) Пјер Kophej.