Дело

ЈЕДРИЛИЦЕ БЕЗ ЈЕДРИЛА Драма у четири чина. ДРУГИ ЧИН. Омањи салон у кући Даниловој. Лево и десно врата с драперијама, а позади два прозора кроз која се види један део дворишта и велика липа, чије се расцветале гране савијају готово до самих прозора. Намештај је у салону нов. Међу сликама се налази неколико Милутинових акварела. На средини је лустер. — Сунце је почело да залази и његови зраци у златно-руменим нијансама, прикривени и притешњени гранама липе, продиру слабо и нежно кроз прозор. ПРВА ПОЈАВА. Данил о, Милу тин. Данило седи на дивану и пуши, а Милутин узрујано хода ио соби. Милутин: Не знам ни сам шта бих хтео. Волим је, жудим за њом и сањам само о њој, и патим због тога. То обично, свакидашње финале којим треба једнога дана да се заврши и моја љубав, доводи ме до очајања! Данило: А ти се онда одреци свега и гледај само свој рад. Јер у овом скалупљеном животу, у овом кавезу што су га људи сами себи исплели, и не може ништа да се отпочне или заврши без одређених прописа и шаблона. Милутин: Али ја не могу без ње, не могу!... Раније сам увек ocehao одвратност према овом свакидашњем животу и његовим борбама, које су бедне и ситне али ипак изнуре и сломе човека, и зато сам врло често био незадовољан и готово несрећан. Али сад, од како волим и од како сам почео озбиљно да радим, моју душу као да озаравају неки нови, светли зраци. Ја осећам да ми је она потребна и да је наша љубав нешто из оног лепог света мојих снова и фантазија. Данило: А ти се онда ожени њоме. Милутин: Проза! То је баш оно што ме мучи. Ја осећам да сам створен за нешто више, а не да подижем породицу и про-