Дело
186 Д Е Л О водим дане у ларми деце и сићушним бригама. Мене готово плаши; такав живот. Данило: Онда буди човек па угуши своју љубав. Милутин: Кад бих могао! Данило: Иди за неко време одавде. И кад је више не будеш виђао, можда ћеш се лакше савладати. Милутин: Али моја љубав није тако плитка. (Живо, страсно): Она ми по некад изгледа као нешто болесно што се дубоко зарило у мене, и као нешто нежно, неодољиво и свирепо, све у исто време. И тада бих хтео да бежим са Нином некуда далеко, где бих могао и њој удахнути иста таква осећања, па да онда заједно умремо у најгрчевитијем и најлуђем загрљају што га је икада било... Не знам, када је она поред мене, тада сам миран. Њена обична, млитава љубав спута и мене. Али овако, сада, распиње ме помисао, да никад нећу достићи оно што моје луде жеље хоће. И ја дрхтим, и патим, и чезнем!... (Спусти се на диван). Данило: Нина је добра, нежна, па и паметна девојка, али. ипак не знам да ли би била за тебе. Бити жена једног уметника и сачувати његову љубав, за то је потребно много душе, (смешећи ce): а у самој ствари то је један неблагодаран и нимало завидан положај. Милутин: Ија осећам да бих био досадан, рђав муж. Њој би се убрзо досадило крај мене, је л’ те? Данило: Њој не знам, али теби без сумње. Милутин: Никад! Ја бих скончао кад је не бих видео неколико дана. Д а н и Л О (устаје и хода по соби. После краће паузе, као да говори самоме себи, сетно и замишљено): Да, тешко је када се дуго пролази крај жена сасвим равнодушно и не заволи се ниједна, па кад се једва нађе слична себи и заволи, онда је то љубав коју ни време ни патње не могу да униште. (Чује се куцање на десним вратима). Милутин: Слободно! (Улази журно Живковић, са шеширом у руци п прашњивим ципелама). ДРУГА ПОЈАВА. Живковић, пређашњи. Живковић (задувано): Добар дан! Баш добро што вас нађох. (Са задовољством); Читава сензација! Ја сам први стигао на лице места, много раније од полиције. Обесила се жена Јевтића,