Дело

ЈЕДРИЛИЦЕ БЕЗ ЈЕДРИЛА Ш Н а т а л и ј а : I о ти верујем. (Спусти се на фоте.Ђу). Данило (седне крај ње): Нисам се надао да ћу те скоро видети. Мислио сам, да си ме заборавила. Наталија (живо): Ннкад, ни за један дан, ни за један час. Зар може да се заборави онакво пријатељство! Данило (сетно): Ипак... Наталија: Разумем те... Имаш право, али моја је удаја била само један слаб тренутак, можда најслабији у моме животу. Баш кад је наше пријатељство било најлепше, ти си због свога писања допао затвора, а мени се наскоро после тога разболела мати. За време њене тешке болести нисмо имали готово никога, ко би нам се нашао у помоћи; једино син једне давнашње пријатељице моје матере долазио нам је често, нудио своје услуге и доносио понуде, и увек ме је храбрио и тешио. Понекад би, кад сам ја морала да се удаљим од куће каквим послом, седео. крај мајчине постеље по неколико часа, забављао је и додавао јој лекове и воду. Имао је и доста познатих лекара и готово све их је доводио, али узалуд. Једнога дана она умре, и ја сам остала потпуно сама, без ближих рођака и са једном неизвесном, непријатном будућношћу. И тада ми је тај човек сузна лица и гласом који је дрхтао од узбуђења, признао да ме воли и понудио ми своју помоћ и своје име. — Видиш, тада, у тим очајним тренутцима најчешће се учини по нешто, што човек после више никад не може да објасни и разуме. Мени се чинило да би то. било сурово одбити тога човека, који је толико задужио и мене и моју јадну матер, и осећала сам да сам дужна да му на неки. начин докажем своју захвалност. И зато сам примила његову понуду и венчала се са њим, а ускоро после тога отпутовали смо у место његова службовања. — И за ове четири године,. све до дана његове смрти, ја сам доста испаштала тај грех; можда сам га искупила својим боловима и кајањем... Данило (изненађено); Зар је твој муж. умро? Нисам ништа, чуо о томе. Наталија: Умро... исто онако нечујно као што је и живео... Хтела сам неколико пута да ти пишем, кад си изишао из затвора, али после сам наједанпут чула да се жениш, и онда сам одустала од тога. Данило: Бојала си се, да не потпириш старо огњиште. (Лако се осмехне). Наталија: То не. Била сам уверена да се жениш из љубави и зато нисам хтела да те потсећам на прошлост.