Дело

ЈЕДРИЛИЦЕ БЕЗ ЈЕДРИЛА 195 Милутин (смешећи ce): Што тако говорите! Да сам стојао 'пред огледалом, мислио бих да судите по себи. Данило (Нини): Ето ти!... Седи, Милутине. Милутин (седне крај Данила). Нина: Већ он!... (Одлази кроз лева врата). Данило (Зорки): Што си ти тако замишљена? Дамњан: Госпођа је данас нешто меланхолична. Данило: Јеси ли дуго шетала? Мора бити да је било врло пријатно. 3 о р к а (туробно): Досадно! Прашина, метеж, неки ваздух што гуши. Одмах сам се вратила. Јовановићка: Ништа неће да слуша, а зна добро, да јој је лекар препоручио што дуже шетње. Данило: Чекај, други пут ћемо заједно ићи, и нећемо се |вратити док се не умориш. 3 О Р К а (погледа га и одмахне главом као да сумња у његове речи). Дамњан (Милутину): Како напредује ваша слика? Милутин: Прилично. Владислав (Дамњану): Чујете, решио сам се да вам конкуришем. Дамњан (смешећи ce): Истина? Владислав: Слушајте само — наравно, ја ћу то да израдим и лбпо сложим у стиховс — (трудећи се да изгледа што озбиљ■нији, свечано): „Ти си крај мене. Руже, црвене као крв, миришу, звезде се смеше и као да блистају страшћу, а чежња трепери у вечерњем ваздуху. Над нама славуј пева о нашој љубави, или можда о љубави залуталој, изгубљеној... Али ја га не чујем, сломљен сам, а душа је моја угашено огњиште и развејан пепео. Шта хоћеш ти од мене, и шта тражим ја од тебе? Зар нисмо обоје већ давно мртви?.Како вам се допада? Дамњан: Врло је добро: и онако поетски, и у новом, модерном жанру. Само, ја имам једну исту такву песму. Штампао •сам ја пре пола године. Данило (уздржавајући смех): Плагијат! Владислав (Дамњану): Није плагијат, верујте. Ја то никад не бих себи допустио. Можда је само реминисценција. Ма да озбиљне таленте често поткрадају; то стоји. Милутин (Владиславу, смешећи ce): Понекад не могу да те познам.