Дело

196 Д Е Л 0 Владислав (сасвим озбиљно): Зашто? Ја сам доиста мислио^. да је та оригинална идеја моја, али, ето, преварио сам се. (Сутон почиње да се спушта све више). Д а м њ а н: Јесте, штампао сам је још пре пола године и потписао се као и обично: „Озирис“. Владислав: Збиља, а што се не потписујете правим именом? Ја бих много радије претпоставио да обесмртим своје име,. а не неко измишљено. Дамњан (и не примећујући његову иронију): Знате, Дамњан Стојановић то је некако сасвим прозаично име. Дамњан — не звучи; нимало поетски; Стојановић — исто тако. И зато се ја у поезији, обично потписујем „Озирис". Знате, то је из митологије. (Данило и Милутин прикривају осмех). Владислав (озбиљно): Да, да. И то је врло оригинално.... А верујете ли ви, да има генијалних људи? Дамњан: Свакако. Само, наравно, величина једног генија у сразмери је са величином народа из кога је поникао. Данило: А ја мислим да генија у његовој пуној моћи данас и нема. То је нови Прометеј чврсто окован о стену суровог живота. Дамњан: То је истина: кад се само сетим тих облигатних. посета, услуга и других друштвених обзира. Данило: Нисам тако мислио. Дамњан (брзо): Знам како сте мислили, потпуно вас разумем. Кажем само онако, примера ради. (Кроз лева врата улази Нина, а за њом служавка носећи на нослужавнику,чаше с пивом). ОСМА ПОЈАВА. Нина, служавка, пређашња, Дамњан: А, ево наше богиње... богиње сутона. Нина (смејући се): Извин'те, али ја се не примам те високепочасти! Да сте казали богиња зоре или пролећа, а не сутона!: (Седне крај њега, на своје старо место). Дамњан: Штајето? Мене данас сви рђаво разумеју. Рекао. сам богиња сутона само зато, што сте ушли баш кад је сутон почео да се приметно спушта. Верујте, само због тога. (Наставља тише разговор са њом) Служавка (послужи све редом, па онда излази с празним чашама), Данило (расположено): Ово частим зато што ћу под суд. Тако. ми и треба кад ја клеветам поштене људе! Зорка: Оне из Народног Фонда?