Дело

ПОЛИТИЧКИ ПРЕГЛЕД 471 велика њихова погрешка. То је самосталцима отуђило симпатије многих, а са странке спао је нимбус којим је она дотле била увенчана. Али, errare huinanum est. Изгледало је да he самосталски политичари доцнијим радом загладити учињену пренагљеност и да ће радом у странци и вођењем лојалне али енергичне опозиције према радикалима, боље припремити странку за послове, који су јој изгледали намењени. Тако није било. Неодмерене амбиције извесних првака странкиних, и нервозна природа самосталских представника завеле су странку са тог једино паметног пута и гурнули је у најстерилнију и најнесимпатичнију борбу, у борбу за власт, и то за власт што пре! Само се тако дају објаснити последњи догађаји, као и чињенице, које прате садашње изборе и у којима се до очигледности јасно огледа борба самосталских првака за власт ма по коју цену, ма на који начин и ма с ким у друштву. Пред крај марта месеца опозиционе странке, на челу са самосталцима, тражиле су сазив Велике Скупштине ради промене Устава. Овако крупна ствар мора се претпоставити да је била предмет нарочитог размишљања и одлучивања, те је оправдано мислити, да је самосталцима много било стало до сазива Велике Скупштине и промене Устава. Председник Владе г. Пашић, пошто се обавестио о мишљењу Круне, изјавио је у име Радикалне Странке, да и радикали сматрају ревизију Устава за потребну и да ће влада, по свршетку најхитнијих законских предлога, предузети мере за сазив Велике Скупштине, Међутим, убрзо по том, на непун месец дана, самостални радикали, после једног сукоба у Скупштини, који су они сами инсценирали, почињу опструкцију и позивају остале опозиционе странке на опструкциону борбу против радикала тражећи нове изборе. Овако држање показивало је са колико су озбиљности самосталци мислили на Велику Скупштину и ревизију Устава, кад су наједанпут све то напустили, тражећи изборе за редовну Скупштину. Ако се ова недоследност и нелогичност остави на страну, па се приступи оцени новог самосталског тражења, да се иде на изборе, несумњиво је да такав захтев није необичан, и да опозиција начелно може да покреће питање о томе, да ли странка која је влади, има или нема народно поверење. У Енглеској, у колевци парламентаризма, било је примера баш у скоријој прошлости, да су конзервативци, не слажући се са политиком либерала у питању ирском (Home Rule), тражили да се питају би-