Дело

ЈЕДРИЛИЦЕ БЕЗ ЈЕДРИЛА 47 Из џепа му вири свежањ шлајфни): Молим вас, ГОСПОДИН6 уредниче, траже вас неколико грађана; чекају у редакцији. Дошли су да се жале на неке неправде и да вас моле да их узмете у заштиту. Данило: Какве неправде? Живковић: Не знам, не могу да их разумем; узбуђени су јако и сви говоре у један мах. Хоћете ли да их пошљем овамо? Данило: Нека, идем ја тамо. (Одлази кроз десна врата, а Владмслав и Живковић за њим). (Позорннца остаје неко време празна. Из атељеа чује се Милутиново певушење. Кроз лева врата долази Нина. Има лаки шал на себи, а груди је закитила једним ружиним пупољком). ШЕСТА ПОЈАВА. Н и н а, Ми л у т и н. Н и н а (скине и спусти шал на диван. Чувши Милутиново певушење, весело): А ко је то тако вредан? Милутин (појави се иза завесе с кичицом у руци. Изненађено и радосно): Гле, па и у моме атељеу сунце никад не залази. Једни су зраци на заходу, а други са већ помаљају... Нина (смејући се): Пази само да те не спрже! Јеси ли сам? Милутин (оставља кичипу и прилази јој гледајући је заљубљено и весело): Био сам сам са својим лепим сновима, али су они сада постали јава. (Пољуби лружену му руку). Седи, хоћу да те гледам. Жељан сам и твога осмеха, и гласа, и очију, свега! (Посматра је жудно). Нина (смешећи ce): Још од пре подне нисмо се видели! Давно је ли ? (Седа на столицу). Милутин (спазивши своје убрљане руке): Их, до ђавола, какве су ми руке! Нина: Праве уметничке! Милутин: Да нисам и тебе убрљао? Нина (погледавши у руке): Нешто мало. Не мари ништа, једна мала мрља... Пази, молимте! Кодсликара чак и мрља представља извесну слику! Милутин: Представља слику моје аљкавости, то си хтела рећи. Чекај само да оперем руке! (Одлази брзоуатеље. Весело): Знаш ли, шта ћу ти сад урадити? Нина: Па као и обично: причаћеш ми о својој слици. Милутин: Опет ти! Ниси погодила. Нина: Него? Милутин: Насликаћу ти насред образа једну лепу, топлу ружу.