Дело

48 Д Е Л О Нина (смејући се): Ружу, и то још топлу! Милутин: Да, топлу, јер је нећу сликати кичицомвећуснама. Нина: Охо! Милутин: И тај је начин сликања много лакши, адавидиш, и пријатнији! Нина: То ти верујем. Али пази само да и ја не добијем вољу да сликам, јер се онда и на твом образу може зачас појавити слика. Милутин: А каква? Нина: Слика моје шаке! (Несташно, звонко смејање). Милутин: О, не бојим се ја тога, јер знам да твоја ручица уме само да милује. Нина: Али и знај, да је обмана стална другарица човекова. Милутин: Философе! И то лепи философе! Јер они су обично ружни. (Долази из атељеа, без мантпла је). Тако, сад сам чист. Могу те без бојазни загрлити. Нина: Покушај само! Милутии: А где ћу да седнем? Нина: На патос! Милутин: Пристао бих, али ту, крај твојих ногу. А, чекај. (Одлази брзо у атеље). Нина: Шта ћеш то сад опет? Милутин (носи једчу шамлицу): Ово ће бити моја фотеља. (Намешта је крај ње. Седајући): Тако! (Са уздигнутом главом, гледајући је у лице, задовољно, весело): Сад сам ту, сасвим уза те. И гледајући овако у твоје насмејане плаве очи, изгледаће ми, као да сам под ТОПЛИМ италијанским небом. (Спазивши ружу на њезиним грудима): Гле, како је леп пупољак! Чисто да човек поверује да је ту и изникао!... Откуд ти? Нина (нелагодно): Добила сам га. Милутин: Од кога? Нина: Од господина Дамњана. Милутин (уозбиљивши се): Опет тај! Сигурно ти га је донео заједно са каквим стихом! Нина: Па не треба му замерити, песник је. Милутин: Песник чије ми песме личе на оне водњикаве стихове, што их другарице уписују једна другој у споменицу! (Љубоморно): И ти си га морала одмах прикачити! Нина: Ја волим цвеће а нарочито руже. Па и ти исто тако. Милутин: Али не оно што он доноси, то мрзим. Нина: Па лепо, ја ћу га бацити. (Скине цвет с груди и баци ra)_