Дело

50 Д Е Л 0 Само. (Са полузатвореним очима, предано и са заносом): У једној великој пећини животаре људи тако оковани и спутани, да се не могу ни помаћи с места ни окренути, већ су принуђени да гледају само преда се. Иза њихових леђа гори огањ и слабо осветљава пећину, али га они, онако оковани, не могу да виде. Пред њима је један сури зид, на коме се оцртавају сенке ствари и догађаја, што се око њих збивају. Они напрегнуто гледају у те сенке и троше сву своју духовну снагу да би их прозрели и упознали. Али међу њима се налази један, који има снаге да раскине окове. Он се тада окреће, угледа огањ у пећини и мисли да је видео све и дошао до правога сазнања. Но... Нина (прекида ra): Чекај! (Подражавајући му); Но он, вођен вишом инспирацијом духа, излази једнога дана из полуосветљене пећине и тек тада угледа право Сунце, праизвор свих ствари и појава !... (Смеје се гласно). Милутин: Добро, кад је то теби само за шалу, онда ти нећу више ништа ни да говорим. (Окреће јој леђа). Нина: Па ја то онако... зато што си ми толико пута причао, да сам већ научила од речи до речи. Милутин (Нути и гледа преда се). Нина (нежно): Милутине! (Милујући га по коси): Волиш ли ме? Милутин: Наљутио сам се, нећу да говорим. Нина (још нежније): Мило! Милутин: Нећу да говорим. Нина (смешећи ce): А ако те пољубим? Милутин: Не знам. Док не осетим пољубац не могу ништа да кажем. Нина: Е, онда ништа, идем. (Подигне се мало са столице). Милутин (брзо се окреће): Пристајем, пристајем. Нина (сагне се и пољуби га у чело): Разведрило се небо! Милутин: И опет сунце... (Обоје се смеју и држе за руке). Нина: Ала је тебе лако одљутити! (Смеје се). Милутин (кроз смех): Па ја се нисам био ни наљутио! Нина: Па то значи да си ме преварио. Милутин: Дабоме! Ала је тебе лако преварити! (Смеје се). Нина (претећи му прстом): Добро, ДОбро! Милутин (устајс са шамлице): Кад ли ће доћи време да почнемо живети заједно! Дани, загрљаји, миловања, све ће се то тада слити у једну дивну, бујну реку, која ће да нас носи кроз земљу среће...