Дело

ЈЕДРИЛИЦЕ БЕЗ ЈЕДРИЛА 51 Нина (озбиљно): Ја једва чекам. Beh више не могу да издржим крај Зорке. Сваког дана је све више несносна; ваљда зато што је све нервознија и болеснија. И данас је била тако сурова према мени. (Горко): Ах, и тај живот што зависи од милостиње! Милутин: Немој да се жалостиш, остави. (Нагињући се к њој, нежно): А и сјај твојих очију убрзо би потамнео, када би сузе у њима често навирале. Нина: Ти ме више волиш кад сам расположена, је ли? Милутин (спуштајући се на шамлицу): Дабоме, МНОГО ВИШе. Коме је пријатно облачно, натмурено небо из кога само што није пљуснула киша? Нина: Киша? Милутин: Киша јадања, суза, чегагод хоћеш! Нина (смешећи ce): А кад би то била киша пољубаца? Милутин (весело): Онда макар по цео дан пљуштало!... (Обухвативши је око naca): Али на жалост моје је небо врло штедљиво таквом кишом. Тек ако у неколико дана проромиња по која кап. Нина (смејући ce): Зато што се бојим да не покиснеш! И онда можеш назепсти! Милутин: Не бој се, таква киша само загрева. Нина: Онда се опет можеш запалити. Милутин (страсно): Свеједно, ма изгорео! (Подигне се и жудно ]е пољуби. Држећи је за руку, с лицем крај њених усана): Зар баш ниједна кап неће да се спусти с неба? Нина (смешећи ce): Зато што је ведро! Милутин: Онда ћу стајати овако догод се не натушти! Нина: Ала је то смешно! (Смеје се). (Чује се десно у ходнику Данилов глас: „Да, на другој страни, у рубрици „Друштвени живот“. Милутин (одмакне се брзо од ње. Претећијој): Добро, добро ! Нина: Таман је хтело да се натушти, богами!... (Улази Данило). СЕДМА ПОЈАВА. Данило, пређашњи. Данило: О, зар ти не радиш? Нина: Ја сам га узнемирила. Данило (смешећи ce): А, cherchez la femme! (Седа за писаћи сто), Милутин: Шта ми паде на памет! (Данилу): Шта мислите, како би било да израдим госпођицу Нину као симбол пролећа: 4*