Дело

52 Д Е Л 0 у лакој белој хаљини, са расплетеном косом и под венцем љубичица? Данило: То не би било ништа оригинално, (смешећи се) али. би сам тај посао био за тебе врло пријатан, зар не? (Разгледа један рукопис). Милутин: То не кријем. Нина (Милутину, радосно): Чујете, мени се то допада. Хоћете озбиљно? Милутин: Дабоме, чим довршим „Светлост“. Него, ми сметамо овде. Нина: Знате шта, хајд’мо у башту. Тамо је сад врло пријатно. Данило: Мени не сметате ништа. Хоћу само да прочитам неке рукописе. Милутин: Ипак. А у башти је и лепше. Н И Н а : Извол’те. (Обоје пођу левим вратима). Данило: Милутине, остани код нас на вечери. Милутин: Зар опет? Данило: Што, биће и Владислав. Милутин: Хвала, остаћу. Нина (одлазећи са њим): Морате ми опширно испричати, какоћете да ме сликате. (Сунце је почело да залази и у соби више није онако светло). Данило (удуби се у читање једног рукописа). (Кроз лева врата улази Зорка). ОСМА ПОЈАВА. Данило, Зорка. Зор ка (застане код врата). Данило (подигне за тренутак главу и онда опет наставља читање). Зорка (прилази му неколико корака. Озбиљно): Јеси ЛИ у ПОСлу? Данило: Јесам, прегледам рукописе за сутрашњи број. Зорка (савлађујући ce): Ја никад не могу да разговарам с тобом; увек си у послу. Данило (погледавши је зачуђено); Шта је то ? Зорка: Оно пред чиме се више не може жмурити: теби је досадно моје присуство. Данило (гледа је пажљиво): Откуд то сад! То није истина. Зорка: Ти си постао сасвим равнодушан према мени. Данило (оставл.а рукопис): Па ти си опет данас узбуђена.