Дисциплина Морал Част

24

Свештеник, судија, професор и научењак, . . . сматра да је паметнији онај који попушта, који избегава опасност и оскудице; њима доликује угодност, благостање, уживање сваког добра у тишини и у миру; трговцима је чак допуштено да часно конкуришу и да стичу богатство, профит, да дају новац под интерес. Они не морају да излазе на двобој за увреду части; не морају да се жртвују за друге; могу најзад имати разне погледе на отаџбину, част, војску и рат. Све то официру не доликује и само грађанство би сматрало официра, који тако поступа, као нечасног. Оно што официра разликује од свештеника, судије, професора, жене, јесу мушке особине: - кураж (која судији и научнику није нужна); пожртвовање (која се среће и код великих научника али им није нужна); упорно сношење напора, оскудица, ратних тешкоћа и мука; нарочито савлађивање страха који се не сме опростити официру и ако је и он човек од крви и меса; јачина воље и издржљивост, јер се често сматра као питање части да ли ће се стићи на време, или ће се на страшном месту постојати. И ако је некад у рату веома примамљиво да се не стигне у борбу, да би се сачувао живот, то се сматра као највећа нечасност за једног војника. Кукавичлук ће се сваком другом лакше опростити али официру никад. Официр мора бити јунак (а то не мора бити судија, ни свештеник, нити професор; и ако је лепо да, као људи, и они буду мушкарци, да имају мушке особине). Верност према застави, краљу, држави питање је части за војника и официра; послушност, дисциплинованост, покорност су понос војника а код грађана се то сматра као ропство (у неваспитаној средини); користољубивост и богатство, ма и сумљивог порекла, код трговца су основа његовог рада; код официра се то сматра као порок и нечасност. Излагање опасности и свога живота не захтева се од мирног грађанина који може проћи поред некога који нпр. туче жену, слабијега; такав невитешки и некаваљерски