Дисциплина Морал Част

бљу, он би, како се сматрало са правом, упрљао официрску част и част оружја, јер му оно није било дато да се употреби против ненаоружаних људи. Један судија може мирно проћи покрај свога колеге кога туку. То се не сме замислити код војника, код официра. При двобоју може неки грађанин из превеликог страха окинути пиштољ и пре времена; такав поступак би био самоубиство за војника, официра. Штедети живот, избегавати напоре и муке, држати се кукавички на мукама; склањати се од невремена и тражити угодност и мир, све то може и приличити мирном грађанину, али официру и војнику нипошто. Али оно што се не да замислити код официра то је: опростити увреду из страха да не излаже живот. Опростити увреду ако неко моли, најлепши је поступак и за официра, јер »човек никад није тако леп као кад прашта«. Али ако неко не моли? Увреда се мора опрати пошто по то.

Моралност је: чинити добро своме ближњем и оно зависи само од наших наклоности и поступака. Част захтева да се чини и зло (тући се за одбрану своје части због увреде) и зависи не само од наших поступака већ и од поступака наших другова, наше породице (жене, ћерке, сина). Погрешно је мишљење неких (Биндинг) да част зависи само од носиоца те части. Исто тако част се не доказује. Тешко ономе који мора доказивати да је частан. То се стиче али се не осваја и не доказује. »Ко се прави црв, не може се тужити да је ногама погажен« (Кант). Официр не може и не сме мирно подносити увреде. Ако би обзири дисциплине, дужности спречили да реагира на лицу места на увреду, он ће то морати учинити после тога, кад му се да прилика. То захтева његова част.