Дијалектика природе

а пада дотле док се ланац о који виси потпуно не одвије. „Тада часовник стане, тада је радна способност његовог тега |Привремено исцрпена- Нити је тег изгубио тежу нити му је она смањена, њега земља и после одмотавање привлачи у истој мери као што је то раније чинила, али је његова тежина изгубила способност да ствара кретање. Но ми можемо навити часовник снагом своје руке, поново дижући тег горе. Чим је то урађено тег је повратио своју радну способност те може опет о/џзжавати часовник у раду" (НеЈтНоИх, 144—145). По Хелмхолцу дакле, не покреНе часовник активно саопштено кретање, не покреНе га подизање тега, него тегова пасивна тежина, иако је ову тежину подизање отргло из њене (пасивности а после одмотавања ланца о који тег виси тежина се поново враНа у своју пасивност. Ако би дакле, према новом схватању, које смо малопре видели, енергија била само други израз за репупзију, онда се у старијем Хелмхолцовом схватању сила јавља као рругн израз за супротност репулзији, за атракцију. Ми ово за сад само констатујемо. А кад је завршен процес земаљске механике, процес који се састојао у томе што је тешка маса прво подигнута а затим поново ,пала на полазну висину, шта бива са кретањем које је овај процес извршио? За чисту механику то кретање је ишчезло- Но ми сада знамо да оно никако није уништено. Оно је својим мањим делом прешло у звучно таласање ваздуха, а много делом преобраћено у топлоту, топлоту која је прешла делом на отпорну околну атмосферу, делом на само падају■Ке тело, најзад делом на место удара. И часовников тег је исто тако поступно одао своје кретање у облику тојплоте трења појединим точковима часовниковог строја. Али није падајуће кретање, како се обично каже, тојест атракција, оно што је прешло у топлоту, дакле у један облик репулзије. Напротив, атракција, тежа, као што Хелмхолц тачно примеАује, остаје оно што је и пре тога била, па је, тачније

40

Фридрих Енгелс, Дијалектика природе