Дијалектика природе

месту каже: „Боље је (рећи) магнет има душу (као што се изражава Тале) него да магнет има сил/ привлачења; сила је једна врста осовине која је одељива од материје, нешто као придев док је душа оамо кретање истоветно са природом саме материје, (ОеsсН!сН}е с!ег РНПоsорН|е I, 208). Данас не оперишемо са силама лако као онда. ‘Чујмо Хелмхолца; „Ако неки закон природе потпуно разумемо, морамо захтевати и безизузетно признање његове вредности... На тај начин закон нам се приказује као нека објективна снага па га сходно томе зовемо сила. Ми напр. објективирамо закон (Преламања светлости као неку силу преламања светлости провидне супстанце, закон хемиског афинитета као узајамну силу афинитета разних материја- Тако говоримо о електричној контактној сили метала, о атхезионој сили, капиларној сили и многим другим силама. У овим називима објективирани су закони који испрва обухватају само мали низ природних процеса чији су услови још прилично нејасни... сила је само објективирани закон дејства..Апстрактни појам силе који ми истичемо наводи на мисао да ми овај закон нисмо произвољно створили, да је он |принудни закон појаве. На тај начин маша тежња, да разумемо природне појаве, т-ј. да пронађемо њихове законе, изражава се у другом облику, наиме у том облику да испитујемо силе који су узроци појавама." (I. с, стр. 189—191 Инсбрушко предавање 1869). Пре свега у сваком случају је необичан начин „објективирања" кад се чисто субјективна престава силе уноси у |неки закон природе који Је утврђен као независан од наше субјективности па према томе већ потпуно објективан закон. То себи може дрпустити у наЈбољем случају неки ортодоксни старохегелијанац али не и један неокантовац као што је Хелмхолц. Тиме што наместо неког закона ставимо силу не додаје се ни најмања нова обЈективност ни утврђеном закону, ни његовоЈ објективности, нити објективности његовог дејства;

Фридрих Енгелс, Дијалектика природе