Дијалектика природе

цитету хаотичак баласт од старих, несигурних експеримеката који нису ни дефимитивно потвр-ђени нити коначно оборени; једко несигурно тумарање по мраку, неповезако истраживање и експериментисање мког.их појединацз који неуређено кападају непознато подручје, као буљук номадских коњаника. Но у суштини на подручју електрицитета треба Још извршити откриће, сличко Далтонозом откри&у, које -ће целој науци дати средиште а истражизању чврсту оснозу. Ово несређено стање науке о електрицитету за сада онемгогућује стварање опште теорије али омогућује да на овом подручју влада једнострани емпиризам, онај емпиризам који самом себи што је могуће више забрањује да мисли и који баш због тога, не само да неисправно мисли него није у стању ни да тачно прати чињемице нитм да их верно излаже, који се дакле претвсрио у нешто што је супротно истинском емпиризму. Окој господи природњацима који не могу довољно да прекоре бесмислене агриористичке спекулације немачке натурфилософиЈе, уопште би требало препоручити да читају списе о теоретској физици емпиричке школе, и то не само сна дела која су савременици радова иатурфилософ|а кего баш и доцније написана делз; то се нарочито односи на науку о електрицитету. Узмимо један спис из 1840: Ап ОиЈПпе о1 IНе sсlепсеs о! Неа! апсЈ Еlесlг!с!lу Ву ТНотаs ТНотхоп- Стари Томсон био је у своје време ауторитет; поред тога он је имао на расположењу већ Један врло значајан део радова до тада наЈвећег електричара Фарадеја. Па ипзк његоза књига садржи бар исто онолико бесмислених ствари колико их садржи одговарајући део много старије Хегелове Натур■философије. Опис електричне варкице например могао би се узети за директан превод одговарајућег места из Хегзла. И Томсон и Хегел набраЈају сва чуда која су налажена у електричној варкици пре оазкања њене истинске природе и опфивања њених многобројних облика; данас се у највећем броју тих чуда гледају или специјални случајеви или грешке. Па не

76

Фридрих Енгелс, Дијалектика природе