Доситеј Обрадовић у Хопову

Приступ

кад се једно стање искуси, жуди се за новим, кад се проживи једна прилика, она губи драж и лоти се другој. Ове особине душевне привукле су Доситеја књигама, а књиге су га одвеле — у Хопово. Ево како. Пошто је у основној школи научио читати, радо се лаћао књига, црквених књига, наравно, јер других у православних Срба није ни било. Већ и ондашња основна школа је давала деци за наук скоро само богословско градиво. Кад је изучио већ и катихизис и „различне друге вешти с толкованијем“, пошао је даље у богословску књижевност. Кад би год био у цркви, сакрио би се у олтар, дочепао би се влашког „казанија илити поученија“, пак би читао док се год не сврши служба. Две три године ово чинећи, знао је на памет влашко поученије, евангелије и прологе. Ко је год имао вољу да га слуша, могао је од њега слушати „од јутра до ноћи“ приче о светитељима.

_ Ади, читајући легенде, дечак се сасвим занео у Фантастички и мистични свет легендарних јунака: испосника, аскета, мученика и светитеља; увртео је у главу жељу, да се и сам посвети. Од тога времена је вазда тражио прилику да доспе у манастир или,

још боље, у каку пећину или пустињу. Не нашавши

у Сенђурђу, Партошу и Бездину, у манастирима његова завичаја, међу калуђерима јунаке омиљене лектире, него људе који једу и пију, као и остали свет, млади Димитрије се мало сневеселио; алито је п све: његов занос је био тако јак, да га ове реалне слике из живота нису отрезниле. Није помогло ни одговарање тетка му Николе, који га је уверавао, да се данас људи калуђере из незнанства или да им је лакше живети. Тетак, као прост човек, није ни видео, камо је забраздио његов посиник, а камо ли да је умео наћи лека злу. Да је тетак употребио оштрији начин, „може бити, да јане бих остао непоколебим у мом намеренију, да се хоћу те хоћу попустињичити“, мислио је после сам Доситеј.