Доситеј Обрадовић у Хопову

Глава ХЛУ Манастир и монаштво у сећању 598

рактер дела, неће нас изненадити велике празнине у приказивању понеких страна живота у Хопову. Ове су више Доситејеве рефлексије о манастирском животу п калуђерима, него стварно приказивање. Колико у архивском градиву, на основу којега је рађена ова књига, недостају Факти унутрашњег, интимног живота Доесптејева, толико у Доситејеву приказивању недостају акти спољашњег живота, него се приказују његова душевна стања, расположења, покрети, смерови.:) Стога архивском грађом и нисмо у стању контроловати све његове наводе и податке. Саме стварне Факте можемо проверити, и видећемо, да они, у већини случајева, стоје.

Како се Доситеј после дугог времена и ситница сећао, види се из тога, што је он сасвим добро запамтио, да је онда, кад је дошао у манастир, бис Јоаникије пареклисиарх, да се Антонијев ђак зваб Максим. да је иришки прота био један Шеакабента. да је Дијонисије родом из Хрватске а Василије из Осека. ( овом последњем тачно каже, да је знао латинеки, да је љубио читање и науку. Чудно је да се није тачно сећао роднога места својега поочима. јер вели, да је био „из белиградског предела“, а читао је зацелоу ПШротоколу Постриженика. и морао је некад знати, да је био родом из Ваљева.

Добро је запамтио Доситеј п хронологиске податке из хоповскога доба. Он вели, на пример, сасвим тачно да се закалуђерио идућега џролећа после доласка, да се на Велики Четвртак носле тога зађаконио у Карловцима и да је том приликом митрополит Ненадовић, уз асистенцију много архимандрита и игумана, држао обред „умовенија ног“. Он сасвим добро вели да је био с Теодором Милутиновићем близу трп године (тачно: од 31 јула 1154 до 10

#) Мени, стога, није ни остало друго, него да напред, у главама 85—12, комбинујем податке из архивског градива # Доситејева казивања.