Доситеј Обрадовић у Хопову

398 Доситеј Обрадовић у Хопову

тиналу, тако исто измењивање причања и дијалога. Оволико подударање се може разумети само оним објашњењем Доситејевим, да је житија. неколико пута прочитао, да је свако накратко исписивао: „и на ови начин знао сам их сва као наизуст“ (ЛАивот 1, 100).

У појединим случајевима је Доситеј и грешио, особито у хронологији. Он вели да му се баба Никола „по малом времену“ преставио, после похода брата му Илије у Хопову, а у ствари од тога времена до смрти бабине протекло је око 16 месеци. По његову приказивању се чини као да је Теодор Милутиновић одма и премештен у Шишатовац, чим је скинут с игуманства, а између скидања и премештања је протекло осам месеци (тачно: од 11 августа 1759 до 15 априла 1760 г.). Кад је писао автобијографију Доситеј се већ није сећао колико је било братије у манастиру. У автобијограФији вели, да се у онај мах, кад је с Ником Шутиним дошао пред игумна, скупило око њих „до тридесет“ калуђера, а у ствари је било за његово доба у манастиру највише 22 калуЂера, па и од њих је у онај мах могло бити у манастиру највише њих 19.

Али и по величини и по броју ово су незнатне омашке.

Остаје још Доситејево приказивање Теодора Милутиновића. Већ је на својем месту (етр. 310) речено да је Доситеј пи нехотице могао својега старца иде-

_јализовати и метнути му у уста речи које он није

могао изговорити.

И тако из претреса главе у автобијографији „Ево ме међу калуђери“ излази, да је Доситеј добро памтио своје доживљаје у Хопову и да их је тачно приказао, а да је то и хтео, то је он сам рекао. А слика коју нам је овде дао о живогу у Хопову није само у појединостима тачна, него, како цела ова књига

показује, и у целини, у неком дубљем смислу. Све