Дубровачка трилогија

134 ИВО ВОЈНОВИЋ,

(ведрије) Па не говориш ништа! имат испод себе дјечицу... Пуно, пуно мале дјеце нашега пука... па чувати, да му туђа чељад не ишчупа, како Дундо Лукша говори, „душу, коју смо ми усадили“ — и мучит се, да усадиш мало од оних твојих жутих цвјетова... да нам свеђ воњају од наше земље... ГОСПОЂА МАРЕ

коракнула мало напријед сва затрављена у звуку тога гласа, пак прошла руком преко лица, кано да слуша далеки шум; тихо за себе

Свеђ исте!... Мученице — чуварице...

ИДА у чуду и у страху гледајући је

Што си се замислила, тете 2

ГОСПОЂА МАРЕ

освијестивши се, пак милујући је

Да ме сад не заборавиш, госпо мештрињо !...

ИДА загрливши је

Тебе 2!... Тебе!... за све добро, што си ми сад учинила!... ах! да знаш! Како сам се страшила од моје тете Маре!... ха! ха!... Ма! виђећеш сад ти мене!... Владика!... од главе до пете!... ха! ха!... (Чује се испод тараце на мору ситна музика и усклици.)

ГОСПОЂА МАРЕ зачуђено

Ко је то ИДА затрчала се до дна Ах!... (гледајући низ до) Да их видиш (дотрчала

брзо до ње). Славе и Компанија! Имали су черто какву велику „фрају“ с принчипима из Хотела и с офичалима.